Javnost je već mesecima šokirana brutalnošću Veljka Belivuka i njegove grupe, a zbog traume koju je Velja doživeo u detinjstvu, pitali smo stručnjaka da li i na koje načine je to moglo uticati da postane zloglasna osoba koja je danas.
Veljko Belivuk danas važi za jednog od najbrutalnijih vođa kriminalne bande na našim prostorima, a trenutno se nalazi u pritvoru zbog sumnji da je učestvovao u mučenju i ubijanju ljudi, kao i da se bavio trgovinom narkoticima. U nedelju je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin pokazao nove fotografije monstruoznih zločina Belivukove grupe na kojima su se mogla videti unakažena tela. Na jednoj od fotografija je Belivuk koji s osmehom na licu pozira pored muškarca kojeg su mučili - ministar je istakao da je isti taj muškarac kasnije ubijen.
Ovi prizori, kao i sve prethodne informacije dostupne javnosti u vezi sa strašnim zločinima i brutalnostima za koje se Belivuk i njegova grupe sumnjiče, zgrozili su i šokirali ljude koji se pitaju kako neko može da bude toliko hladnokrvan. Dok su Belivukovi vojnici navodno povraćali u sudnici kada su suočeni s ovim fotografijama, svima je ostao urezan osmeh Velje Nevolje koji, čini se, ne doživljava krv i nasilje kao nešto što treba osuditi i zaobići.
Postavlja se pitanje da li se ovakav tip ljudi tako "rađa" ili možda mogu da ih promene određene nasilne traume iz ranog života, odnosno, detinjstva. Već se pisalo o užasu koji je Belivuk kao devetogodišnjak doživeo u sopstvenom domu, pa nije isključena mogućnost da je upravo ovaj događaj doveo do toga da postane ono što je danas.
Roditelje i baku mu raznele bombe, on bio u sobi pored
Uviđaj u stanu, u kojem je Nebojša Belivuk, otac Veljka Belivuka, 13. februara 1995. godine aktivirao bombu i usmrtio sebe, svoju suprugu i taštu, ostavio je policajce koji su došli na lice mesta u potpunom šoku. Pre nekog vremena je sada penzionisani policajac forenzičar Časlav Ristić, koji je bio na mestu, rekao da je to do tada bio nezapamćeni masakr u Beogradu i prisetio se da je Nebojša istovremeno aktivirao čak dve ručne bombe.
Detonacija je bila toliko jaka da je izbila vrata iz štoka i deo zida, a telo oca Velje Nevolje je bilo prepolovljeno. Istražitelji su na osnovu položaja tela poginulih rekonstruisali događaje i shvatili da je najverovatnije Nebojša rešio da izvrši samoubistvo, pa se zaputio u kupatilo s dve ručne bombe u rukama. Supruga, Veljina majka, krenula je za njim, a za njom i njena majka. Nebojša je u tom trenutku aktivirao bombe i usmrtio i njih dve.
Tokom uviđaja se saznalo da je u trenutku eksplozije u tom stanu, samo u drugoj prostoriji, bilo dvoje dece - tada devetogodišnji Veljko Belivuk i njegov rođak koji nisu bili fizički povređeni, ali su im nesumnjivo ovi događaji ostavili psihičke posledice u daljem životu.
Specijalista psihijatrije dr Aleksandra Bubera Ninić, otkrila je za MONDO portal koje su psihičke posledice nasilnih trauma iz detinjstva, do čega mogu dovesti i kako se u te okvire uklapaju ubice koje ne pokazuju empatiju.
"U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti. I to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti. Antisocijalni poremećaj ličnosti pored ostalih osobenosti, karakterišu: 'nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih'. Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će 'gaziti preko leševa' (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno", rekla je Bubera Ninić za naš portal.
Razlike između psihopata i sociopata
Postoje i kategorije "psihopata" i "sociopata" koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu. Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike, objašnjava Bubera Ninić za MONDO.
"Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se "sve kockice sklope kako treba" da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica). Sociopate znaju šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate."
Da li nasilne traume mogu da oblikuju nekoga u ubicu bez empatije?
"Što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni "biti gornji", te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom", objašnjava Bubera Ninić.
Ona dalje ističe da traumatizacija ostavlja "neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu".
"Nažalost, ako se osobe razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni", dodala je ona za naš portal.
Dr Aleksandra Bubera Ninić napominje još jedan važan faktor koji može da utiče, a stvara traumu i potencijalne dalekosežne posledice.
"Veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo, da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji. Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja", istakla je ona i dodala da deca često onda budu prepuštena sama sebi i ulici:
"Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo). Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci, ili zloupotrebjava", objasnila je ona.
"Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu", zaključila je Bubera Ninić za MONDO.