Bokser Mihajlo Divac, s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih likova, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.
Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su - srčanost. Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živio na Novom Beogradu. Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo volio da daje intervjue:
- Neću da budem novinska zvijezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike prosto me podilazi jeza - pričao je podsmješljivo.
O Divcu je govorio i Aleksandar Saša Jovović, zvani Jovke, koji je otkrio kakav je prijatelj Mihajlo bio. Kada je neko njegov bio u problemu, on nije pitao ni ko je, ni šta je. Problem je rješavao veoma brzo.
- Divac je meni tražio da ga upoznam sa nekim ljudima i bio je do te mjere zahvalan da kad čuje da imam neki problem, ode sam da to riješi. Pošalje mi poruku na pejdžer da mu se hitno javim, ja ga zovem, on kaže: “Brate, evo ga u gepeku, oćeš da ga ubijem ili da ga ranim?” To su ozbiljne stvari, ko sam ja da odlučujem da li će neko da živi ili ne... Shvatio sam da moram da vodim računa s kim se družim i šta kome pričam. Kažem ja: “Ko ti to brate rekao, samo sam mislio da ga upozoriš da ne reketira pošten narod, da ne prijeti narodu koji drži tezgu. Kakvo ubijanje, puštaj ga, pa se vidimo.” Rijetko je neko bio toliko odan ko Divac, da uradi tako nešto za tebe, većina će upravo da uradi suprotno, da te namjesti nekome - ispričao je Jovke.
Reket na "mala vrata"
Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:
- Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba...
Čuvena je priča o njegovom ranjavanju:
- Reagovao sam kad je on mene pogledao - jebiga - onako provokativno - opisao je taj trenutak Mihajlo Divac u filmu "Vidimo se u čitulji". Onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak - ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak - i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: "Mali, nabiću ti tu utoku u dupe - razumiješ.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova p..ketina, i šta sam ja trebao?"
I kasnije se osvrtao na taj događaj:
- To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čovjeka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumijem, mnogo se uplašio, pričao je Divac.
Momak koji je tada pucao u Divca, tada klinac i kriminalac početnik, bio je Luka Bojović. Obračun se dogodio u bašti kafića "Trozubac" u Nušićevoj ulici. Do sukoba je došlo zbog toga što su se mrko pogledali. Bojović se kasnije priključio Arkanovim "tigrovima", a sve ostalo se već zna.
Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Međutim, znao je da izlaska iz svijeta podzemlja nema:
- Ja ne vjerujem u to povlačenje - to je priča za neke nabijeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živjećeš tako dokle postojiš.