"Otac ih je maltretirao, a druga baka izbacila na ulicu"...
"Ne možemo da se smirimo. Unuk je postavio neke grede iznutra i zaglavio vrata, da niko ne može da ih otvori. Rešen je da više nikada ne pusti ove iz Centra za socijalni rad", kaže u ispovesti baka Ljiljana D. (58) iz blačkog sela Suvi Dol čija je sudbina i život sa dvoje unučadi M. (14) i M. (10) podigla na noge čitavu Srbiju.
Dečak koji je pre vremena odrastao rešio je da brani svoje i sestrino pravo da žive sa bakom koja je invalid, a sve je dobilo tragičnu i uznemirujuću notu kada su u petak posle 15 časova došle radnice blačkog Centra za socijalni rad da vode decu.
One su vukle decu, čak mališanu na ruci ostavile modrice, razbile vrata od kupatila kada je pokušao da se sakrije od njih, vikale na Ljiljanu koja je invalid i optuživale komšinicu kod koje je devojčica pobegla da bespravno drži dete.
Nadležno Ministarstvo za rad, boračka i sociljalna pitanja Srbije je osudilo ponašanje radnica i najavilo da će ispitati ceo slučaj.
"U subotu je dolazila ona R. M., radnica Centra koja, kako su nam rekli im je privremeni staratelj, da unuka vodi kod lekara. Zamislite. Prvo su mi dete povredili, uznemirili, a onda dolaze da ga vode kod doktora. On je otvorio prozor, nije hteo da je pusti u kuću i rekao joj da ne može da me ostavi, jer mi je pritisak visok, bio je 140/ 100 i da je on već bio kod lekara. Plaše se čim ih vide. Mi samo želimo da nas ostave na miru i da nastavimo da živimo. Deca su redovni đaci, uče i ne žele da idu od mene", kaže Ljiljana.
Ona je rešila da ispriča sve detalje koji nisu poznati javnosti i šta je to toliko vezalo mališane za nju.
"Kada mi se snaja razbolela, a sin otišao ko zna gde, godinu i po dana bili su kod snajine majke. Kada je ona preminula, pozvao me je sin i rekao da idem da uzmem decu, jer ih je snajina majka, a njihova baba isterala. Uzela sam taksi, a deca su me čekala na ulici. Kapija je bila zaključana. Od tada su kod mene, a to je bilo 2019. godine. Sve ostalo znate. Ova ljubav je bezgranična i deca jednostavno neće da idu", objašnjava nam Ljiljana.
Ona dodaje da je njihov život konačno krenuo na bolje kada je Srbija čula u kakvim uslovima žive, sa deset hiljada socijalne pomoći koliko Ljiljana prima.
Dobili su od dobrih ljudi ne samo hranu, plaćen je dug za struju, nabavljen nameštaj, uređena kuća, obezbeđen ogrev. U međuvremenu joj je stiglo i rešenje o penziji. Doduše onoj invalidskoj, minimalnoj, ali stalnoj. Podnela je zahtev za starateljstvo i proces je u toku.
"I onda je došao moj sin, maltretirao nas, a ja sam ga prijavila policiji. Rečeno mi je da je bolje da to nisam uradila, onako prijateljski, ali nisam mogla da ćutim, jer je povredio sina i vukao kćerku jer kuća nije uredna, kako je rekao. Od tog momenta je Centar za socijalni rad počeo da dolazi i vrši pritisak da nas odvoje. U petak je sve kulminiralo, a deca su prestrašena. Nemojte molim vas da ih više dirate. Ja jesam invalid, ali ne mogu da dozvolim da više doživljavaju stres i da se kidaju. To su mala deca, ljudi", očajna je ova žena.
Deca gledaju u baku kao u boga. Za njih je ona jedini svet koji im je preostao i koji imaju.
"Bako, nikada me niko neće odvojiti od tebe. Ti si me čuvala 12 godina, odvajala od svojih usta da nama daš, ja te nikada neću ostaviti", govori unuk koji ne skida pogled sa svoje bake.
I nad tom sudbinom slomila se čitava Srbija. Svakom je jasno da su oni jedino zajedno srećni, a kućerak koji su sredili zahvaljujući ljudima koji su im pomogli, postao je njihova tvrđava u kojoj su sigurni i iz koje ne žele da idu.