Neverovatne okolnosti dovele su Sicilijanca američkog porekla u Zapadnu Srbiju.
Đuzepe Albano, Sicilijanac američkog porekla zadužio je Gornji Milanovac. Rođen u mestu Naro, kao 11- godišnjak sa porodicom se iselio u Ameriku i živeo u Bruklinu gde je od oca izučio obućarski zanat.
Sticajem neverovatnih životnih okolnosti dolazi u šumadijsku varoš i postaje srpski zet, jer se zagledao u Darinku, jednu od najemancipovanijih Gornjomilanovčanki tog vremena sa kojom je izrodio četvoro dece. Zbog njene ljubavi, promenio je veru u pravoslavnu i postao Dragoljub, ali i postao najbolji obućar u tom delu tadašnje Srbije.
„Tata je uz pomoć kuma koji ga je podržao da se osamostali, započeo posao i bio veoma uspešan. Obućarska radnja nalazila se na mestu današnjeg hotela Šumadija. Imao je uvek oko 15, 16 šegrta koji su radili. Bila je opremljena po svetskim standardima sa kožnim garniturama i omiljeno utočište milanovačkih studenata koje je on rado pomagao, kupujući im cigarete i pružavši im uvek neki dinar da im se nađe“, kaže Irma, ćerka Dragoljuba Albana.
On nikad nije poželeo da se vrati u Ameriku ili na rodnu Siciliju, a koliko je ovaj Italijan zaslužan za razvoj Gornjeg Milanovca i koliko je išao ispred svog vremena, najbolje govore njegova dela.
„Imao je vizije da razvija posao, u Gornji Milanovac doveo je singer mašine, osnovao je kurs za žene koje su naučile da šiju i vezu. Mnoge žene iz okolnih sela kada su se udavale, iz opanaka su obule prve cipele zahvaljujući mom tati. U selima Srezojevci i Milićevci bio je rudnik magnezita pa je zidao peć za pečenje magnezita. Bio je vrlo aktivan i u vreme kada se fabrika Takovo dizala na noge“, kaže Irma.
Onda je došao rat i sve je stalo. Završetkom rata, Dragoljubu je kao stranom državljaninu bilo zabranjeno da radi, ali se to promenilo, zahvaljujući njegovom majstorkom ispitu koji ni jedan od četiri obućara tog vremena nije imao kako bi ispunio uslove da se osnuje obućarska zadruga.
„Кolika je zasluga mog oca za osnivanje ostalih zanatskih radnji tog vremena, nikada nije zapisano kao ni sva njegova dela,osim posmrtnog govora prote Dragoslava Mirkovića u kome navodi da je najviše siromašnima pružao ruke. Posleratne godine sa sobom su donele i siromaštvo, pa je često novac davao u zajam, pozajmljivao od banke novac i davao blanko menice, da bi novac uzeo i dao drugome. Mnoge menice ostale su da ih on sam plati jer je bio potpisnik. Iako je crkvu pomagao, nije na spisku dobrotvora, jer to nije želeo“, rekla je njegova kćerka.
Posle drugog svetskog rata, životi porodice Albano znatno su se promenili. Živeli su teško i skromno, što zbog uslova u zemlji toliko i zbog Dragoljubove bolesti. Irma je 1951. godine tek stekla jugoslovensko državljanstvo da bi mogla da se zaposli, da bi pet godina kasnije pod zakletvom morala da se odrekne italijanskog državljanstva. Đuzepe kao Dragoljub od 1964. godine počiva na gornjomilanovačkom groblju, a sedam godina kasnije pridružila mu se i voljena Darinka.
Unuk Zoran Gregović posetio je Siciliju i iz rodnog dedinog sela Naro doneo je kamen koji i dan danas na grobu gornjomilanovačkog zeta svedoči o jednoj ljubavi i čoveku koji je dušom uvek pripadao Gornjem Milanovcu.