Anja Šimpraga, poslanica SDSS-a, u saboru je ispričala svoje sećanje na Oluju. Ona je imala osam godina kada je sa porodicom izbegla u Srbiju.
"Ovih dana svi pričaju o Oluji. Bez obzira na to koliko o tome zaista znaju, jesu li preživeli te ratne strahote ili su ih samo posmatrali. Bez obzira iz kojeg su ih ugla doživeli", počela je.
"Svake godine u ovo vreme, dete progovara u meni. Sećanje jedne devojčice iz kolone. Tog 4. avgusta 1995. imala sam tačno osam godina. Najednom i nebo je promenilo boju. Sparina je otežavala disanje, nije slutilo na dobro", prepričavala je Šimpraga sećanje na 5. avgust 1995.
"Poslednje komadiće kruha podelila sam s rodbinom"
"S ruksakom kupljenim za drugi razred osnovne škole bila sam spremna za put, put koji nije imao ime, put koji je vodio ko zna gde. Od Knina, do Petrovačke ceste, preko Banje Luke, a otuda bez stajanja prema Srbiji. Poslednje komadiće kruha podelila sam s rodbinom. Moja ga je baka pekla, a taj miris me je pratio", rekla je poslanica SDSS-a.
"Na granici Srbije hteli su da nas pošalju u Niš. Molili smo ih da nas puste u Beograd, tamo smo imali daljnju rodbinu. Ne znam, možda su dečje suze presudile. Pustili su nas do Novog Beograda. Tada sam odrasla. Za tu jednu noć", rekla je.
Želja za rodnim krajem bila je, kaže, jača pa su se u Knin vratili 1999. godine.
"Na svoj kamen, pored svoje reke, među svoje ljude", kazala je.
"Znala sam da su i moji vršnjaci Hrvati prošli patnju, strah i morali ići putem gde nije bio njihov dom. Ali sam isto tako znala da će ta ista deca s jedne i druge strane jednom sesti za isti sto i dogovoriti da se više nijednom detetu ne ukrade detinjstvo, pravo na sreću. Mali čovek uvek bude taj koji pati, kojeg se ništa ne pita. Gledajući svojeg oca i majku, njihove žuljevite i hrapave ruke, koje su danonoćno radile u polju kako bi svoju decu izveli na pravi put znala sam da je puno važnije biti čovek nego samo Hrvat ili samo Srbin", rekla je poslanica SDSS-a.
"Devojčica prošlost nije zaboravila. Učila je iz nje, ali budućnost joj je bila važnija i svima nama treba biti. Danas, 25 godina posle, ova devojčica iz kolone stoji pred vama. Imam samo jednu želju - gradimo društvo slobode, gradimo zajedničku budućnost", poručila je Šimpraga i dobila aplauz.
Javila se Karolina Vidović Krišto i kazala da je u Hrvatskoj zvanični jezik hrvatski pa da nije "tačno nego točno i nije august nego kolovoz".