Josip Broz Tito. Ime koje mlađim generacijama ne znači mnogo ili gotovo ništa. Za one koji su u poznoj starosti Tito je bio neko ko im je bio više od člana porodice. Bilo je i onih koji nisu mogli da ga smisle, a bilo je i onih koji su skupo pratili protivljenje.

Ni dan danas, a navršava se tačno 40 godina od njegove smrti, ne zna se tačno ko je bio Josip Broz, čiji je partizanski nadimak bio "Tito" i koje se izgovaralo sa naročitim apostrofiranjem, kao za neko mitološko biće. O njemu su oni koji se danas mogu svrstati u sredovečne učili u "Bukvarima", kao "malom Joži koji se, eto, bezbrižno sankao u drvenom koritu" (jer je, je l' te bio iz siromašne porodiice i delio je sudbinu naroda), njegov lik je gledao sve sa zidova školskih učionica ili "radnih organizacija", koje danas nazivamo preduzećima i kompanijama.

Tito ponovo u Podgorici (VIDEO)

Ako velika slika sa njegovim likom nije "visila" na zidu javnih ustanova, nešto je tu bilo "sumnjivo".

Dakle, taj "Joža" je određivao sudbinu svih "Jugoslovena", koji se i nisu pitali mnogo, jer im je "najveći sin naših naroda i narodnosti" (kako se to izgovaralo sa posebnim ponosom u glasu), obezbeđivao sve (a zapravo ništa). Teško da je "mašinbravar", kako se za Tita govorilo (da bi se pojačao njegov radnički "pedigre") mogao sve sam da smisli, da "igra" između Istoka i Zapada, "ni na nebu, ni na zemlji", da okupi sve one "potlačene" i bude jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih...

Agent neke strane službe? Moguće. "Britanski", "nemački", "američki", "ruski" agent? Agent "Mosada"? Ko će ga znati.

Kada sada slušate njegove govore, prilično nemuštim hrvatsko-srpskim jezikom, uz ono njegovo, "šeretsko" - "Majku ti božiju", teško da možete da poverujete da je taj, jedan čovek vrteo oko prsta sve, pa i ceo svet. Uvek u belom odelu (ako nije bio u maršalskoj uniformi - što je bio čin do kojeg posle njega niko nije "dobacio", jer ipak MOŽE BITI SAMO JEDAN), sa belim šeširom i skupom kubanskom cigarom u ustima.

Čovek je bio bonvivan, uživao je u životu, a ugostio je gomilu svetskih državnika, glumaca, pevača... I svi su ga cenili. I dobijao je poklone kakvih se sada ne bi postideo ni British Museum (mada su Britanci uglavnom otimali tokom svojih kolonijalnih izleta).

Rečju, bio je diktator zbog kojeg su milioni Jugoslovena bili spremni da skoče u ambis ako bi im on tako rekao i objasnio da je to dobro (nije i da nisu skočili, metaforično rečeno), koji je "bacio čini" ne samo Jugoslovene nego i ceo svet i koji je držao Jugoslaviju izvan "Gvozdene zavese", iza koje su bile mnoge komunističke zemlje Evrope, pa su Jugoslovenima mnogi zavideli, jer su slušali istu muziku i gledali iste filmove kao zapadni svet.

POGLEDAJTE MONDO VIDEO: POKLONI KOJE JE TITO DOBIJAO

O njegovoj političkoj ulozi i dalje postoje trvenja među istoričarima.


Ideja "jugoslovenstva", na kraju krajeva, najbolje se "zapatila" u srpskom narodu. Glavno uporište "titoizma" bila je Bosna i Hercegovina, ali nisu zaostajali ni Srbija, Crna Gora, Slovenija, Makedonija... Kada je trebalo pokretati pobunu protiv nemačkog okupatora, prvo je na ulice izašao Beograd.

U Jugoslaviji je sve bilo Titovo. "Titovi pioniri", gradovi - Titograd (današnja Podgorica), Titov Veles (Makedonija), Titovo Velenje (Slovenija), Titova Mitrovica (Srbija), Titov Drvar (BiH). Uostalom, tako je glasio i slogan: "Mi smo Titovi - Tito je naš", koji se radosno uzvikivao svakog 25. maja na specijalno organizovanim sletovima na stadionu JNA u Beogradu, kada bi se Titu uručivala štafeta, koja je prethodno prošla put "od Triglava do Vardara".

Uh, koliko smo zavideli onima koji su bili izabrani iz škole da idu na sletove i dve nedelje uče program i pokrete. Jer, oni su bili pošteđeni škole.

Istina, bilo je bezbrižnije vreme, nije bilo (vidljivog) kriminala, droge (svi ti krimosi su, zapravo, radili pod budnim okom nekadašnje komunističko-socijalističke vlasti). Ovde nisu smeli da zucnu, a napolju... "radite šta hoćete". Čuveni jugoslovenski, "crveni" pasoš bio je vredniji i priznatiji nego svi kasniji (govorimo o Srbiji), jer se bez vize moglo, pa u ceo svet, maltene.

Sve je to bio privid (današnji mladi bi rekli "fejk"), čije posledice osećamo i danas. Uzimani su nenormalni krediti, bukvalno je ceo život bio "na kredit", bilo je i vremena čuvenih "bonova" (čuveno BAŠ - brašno, ulje, šećer), "par-nepar" dana za saobraćaj, jer je bila nestašica benzina. Ali, bilo je i "kul" stvari, poput radničkih odmarališta, gde ste mogli po "smešnim" cenama da letujete sa porodicom, a da vas niko ne pita koje ste nacionalnosti. Zapravo, to je bilo zabranjeno.

I praznika je bilo više (čitaj: neradnih dana). Svi su jedva čekali 1. maj, dane ustanaka po republikama, dan borca, dan pobede, 29. novembar... Tada je na televiziji bio poseban program, a po nekoliko dana se nije išlo u školu/na posao.

ŠTAFETE KOJE JE TITO DOBIJAO

Za vreme Tita smišljano su snimani razni ratni filmovi - "partizanski vesterni" - nije se štedelo novca za takve projekte, a Veljko Bulajić je dobio odrešene ruke i budžet da snimi jedan od najskupljih evropskih filmova - ratni spektakl "Bitka na Neretvi", za koji je zvanični poster uradio niko drugi do Pablo Pikaso, a na premijeri u Sarajevu bili su takve filmske veličine poput Sofije Loren, Omara Šarifa i mnogi, mnogi drugi...

Tito je bio takva "faca" u to vreme da ga je u još jednom ratnom spektaklu glumio niko drugi do Ričard Barton, najveća ljubav Elizabet Tejlor.

O Titovom životu ima mnogo nepoznanica, poput učešća u Prvom svetskom ratu, pa mesta gde sam Tito kaže da nije učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, pa recimo podaci o medalji za hrabrost na srpskom frontu, pa kako je izašao iz Rusije, vratio se u Jugoslaviju...

Nerazjašnjenja je ili je misteriozna situacija kako je uopšte došao na čelo Komunističke partije.

"Te okolnosti su bile krajnje problematične. Tito 1935. godine dolazi u Kominternu, i prvo što govori, govori obaveštajcima, a govori poverljive podatke o jugoslovenskim komunistima, i kaže da je radio u aparatu Kominterne. Ja nikada Tita nisam nazvao ni denuncijantom, ni zločincem, samo objavljujem činjenice do kojih sam došao, a jedna od najparadigmatičnijih njegovih karakteristika svakako je ona data u leto 1936. godine, o Ivanu Gržetiću, predstavniku KPJ u Kominterni, koja kaže da je on nemoralan, lenj, pijanica, da ne pokreće politička pitanja... Godinu dana kasnije Gržetić je likvidiran, ne samo politički, nego i fizički. To je hteli, ili ne, direktna veza, ja bih voleo da nije tako, jer sam bio podanik te partije i tog šefa države", rekao je Simić.

Titove ruke su bile "prljave" i posle Drugog svetskog rata, postoje dokumenta o likvidaciji raznih razobljenika, političkih neistomišljenika... Sva dokumentacija čuva se u Rusiji, a Simić je imao uvid u to.

Takođe, razlaz sa Staljinom, nije bila Titova želja, već je to bila posledica njegove nepromišljene odluke da pošalje dve divizije u Albaniju, što se Staljinu nije dopalo. Poslao je Edvarda Kardelja da izvadi stvar, ali nije uspeo... Kada se odvojio od Staljina, Amerika je to jedva dočekala, i imala je interesa da ga nagradi, i da nagradi i Jugoslaviju. Posle samo tri godine od sklapanja aranžmana sa SAD u Jugoslaviju ušlo oko pet stotina aviona, a izračunato je da je to oko 102 milijarde dolara.

"Tito je prihvatio obavezu da sa trupama Grčke i Turske, oružane snage Jugoslavije predstavljaju strateške snage SAD i NATO-a za zaštitu Sredozemlja. I zanimljivo je to kako je on uspeo da izlobira podršku SAD, ali pravi cilj mu nije bio da bude samo podanik, kao kod Staljina, pa tako šalje Đilasa koji se često sastaje sa konzervativcima i elegantno objašnjava da je srce na strani laburista koji su na vlasti, ali da je glava uz konzervativce koji će kasnije i imati veoma važnu ulogu u formiranju Pokreta nesvrstanih", kaže Simić.

"Našao sam podatak u Titovoj knjizi prijema, da je 22. juna 1966. godine, osam dana pre najspektakularnijeg političkog obračuna u njegovoj karijeri, obračuna sa Aleksandrom Rankovićem, treba da primi delegaciju Kosova i Metohije, a sa strane je napisano 23. juna-Brioni, i zato nije poznato istoriografiji da je bilo kakva priprema za Brionski plenum postojala", rekao je Simić.

Objasnio je da je, zahvaljujući jednoj rečenici, koju je napisala saradnica Titovog Kabineta Ljubica Mihić, da stenografske beleške nisu vođene, odlučio da to proveri.  Našao je, kaže, fotografiju na kojoj su Tito i predsednik pokrajinskog komiteta Kosova, na kojoj se vidi i mikrofon. Razgovor, međutim, nikada nije skinut sa trake. 

"A to je, po svemu sudeći, početak odvajanja Kosova od Srbije", kaže Simić.

OBJAVA SMRTI I SAHRANA

Upravo na današnji dan navršava se 40 godina otkako je umro Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ i Saveza komunista, vrhovni komandant oružanih snaga i čelnik Pokreta nesvrstanih, koji je upravljao Jugoslavijom 35 godina.

Tačno u 18.50 sati, 4. maja 1980. godine, pojavio se spiker Miodrag Zdravković na tadašnjoj jugoslovenskoj televiziji da svima saopšti tužnu vest: "Umro je drug Tito". Jugoslovenska nacija nije bila sprermna na to, nije bila spremna da je umro Tito.

Fudbaleri Hajduka i Crvene zvezde prekinuli su jedan od najvećih derbija jugoslovenskog fudbala na stadionu "Poljud" u Splitu, svi su se poređali na centar terena i zajedno sa sudijama i publikom plakali, grcali i ridali, a onda se spontano začulo: "Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo".

Bila je to zajednička laž. Neki je nisu bili ni svesni, drugi su je smišljeno prevaljivali preko usta.

Svih ovih godina i dalje ima onih koji slede "Titov put" (šta god to značilo), koji se i dalje kunu u njega, okupljaju se na njegovom grobu u Beogradu, u čuvenoj "Kući sveća".

FOTOGRAFIJE IZ PRETHODNIH GODINA U "KUĆI SVEĆA"

Tito se razboleo u 88. godini, ali ga to nije sprečilo da učestvuje na Samitu nesvrstanih u Havani 1979. godine. Novu 1980. godinu dočekao je u Karađorđevu, ali nije mogao da stoji, pa je čestitku narodima Jugoslavije izgovorio sedeći. Kasnije mu je nadenut nadimak "Ćopavi mašinbravar".

Tri dana kasnije smešten je u Klinički centar u Ljubljani zbog začepljenja butne i potkolenične arterije, a 20. januara amputirana mu je leva noga. Tokom februara otkazali su mu bubrezi, a zatim su se javili problemi sa srcem i plućima.

Umro je 4. maja u 15.05 časova. Godinama kasnije baš u to vreme, svakog 4. maja, začula bi se sirena, a svi bi ustajali, gde god da se nalazili i stajali mirno minut, da se oda počast "NAJVEĆEM SINU NAŠIH NARODA I NARODNOSTI".

Čak se i oko datuma njegove smrti kasnije vodila polemika, jer se, navodno, čekalo nekoliko dana da se "jugoslovenski narod i narodnosti" pripreme za tužnu vest (danas bi neki rekli "šokantnu").

Te večeri "ta radnička klasa, ti narodi i narodnosti SFRJ" slušali su proglas na radiju i televiziji:

"Dana 4. maja 1980. godine u 15. 05 sati u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i predsednika Predsedništva SFRJ, predsednika Saveѕa komunista Jugoslavije, maršala Jugoslavije i vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ Josipa Broza Tita.

Teški bol i duboka tuga potresa radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualca, svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku. Čitav ljudski vek Tito je borac za interese i istorijske ciljeve radničke klase i svih radnih ljudi, za najplemenitije ideale i težnje naših naroda i narodnosti. Tito je naš najdraži drug. Sedam decenija goreo je u revolucionarnom radničkom pokretu. Šest decenija jačao je redove jugoslovenskih komunista. Više od četiri decenije vršio je na najdostojniji način najodgovorniju dužnost u našoj Partiji. Bio je herojski vođa u velikoj narodnooslobodilačkoj borbi i u socijalističkoj revoluciji. Tri i po decenije stajao je na čelu naše socijalističke države i uveo našu zemlju i našu borbu za novo ljudsko društvo u svetsku istoriju, iskazajući se i potvrđujući i sam kao naša najveća istorijska ličnost...".

Sahrana je sama po sebi bila spektakl. Za holivudski film, baš kako je i živeo "Tito", koji je voleo skupocene stvari, da letuje na "Brijunima", da uživa u životu (manje sa svojom Jovankom, više sa nekim drugima....).

Crne limuzine, vojna pratnja, narod koji stoji načičkan po svim ulicama odakle je sanduk sa njegovim telom prevožen do Skupštine u centru Beograda. Dan nakon smrti, iz Ljubljane je "Plavim vozom" krenuo voz sa Titovim telom ka Beogradu.

Više od 200 državnika i istaknutih ličnosti iz celog sveta, prisustvovalo je sahrani, koja je organizovana 8. maja. Bio je to najveći skup državnika, političara na sahrani lidera ili državnika druge države na jednom mestu. Očigledno je da Tito nije "opčinio" samo svoje podanike u zemlji, nego i u celom svetu.

Na sahrani su, između ostalih, bili: britanska premijerka Margaret Tačer, Leonid Brežnjev (jedan od najistaknutih sovjetskih političara), palestinski lider Jaser Arafat, predsednici evropskih, afričkih, latinoameričkih i azijskih država, predsednik SAD Džimi Karter poslao je na sahranu delegaciju koju je predvodila njegova majka, Indira Gandi, rumunski diktator Nikolae Čaušesku, tadašnji predsednik Iraka Sadam Husein se najduže zadržao ispred kovčega, a italijanski predsednik Sandro Pertini je, nakon što se poklonio, prišao je kovčegu i naslonio ruku da se i tako oprosti od svog prijatelja... (snimak sahrane pogledajte OVDE).

Deset godina kasnije bivša Jugoslavija bila je poprište krvavih sukoba, nakon secesija bivših jugoslovenskih republika, prvo Slovenije, a zatim Hrvatske i BiH. "Narodi i narodnosti Jugoslavije" spremno su dočekali da se pokolju i načine zločine kakvi se viđaju u pojedinim afričkim zemljama.

Ipak, ako je nešto bilo pozitivno u vreme vladavine Josipa Broza Tita, svakako jeste ta ideja "jugoslovenstva". Ne u smislu da svi južni Sloveni žive u jednoj državi, jer su pokazali da to ne mogu, ali svakako da su okrenuti jedni drugima, da nemaju nikog bližeg nego jedni druge, na kraju krajeva govorimo istim ili sličnim jezikom. privrede su nam upućene jedna na drugu...

IZ BIOGRAFIJE

Josip Broz Tito rođen je u Kumrovcu, maja 1892. godine. Tokom njegovog života kao datum rođenja obeležavan je 25. maj, i to kao "Dan mladosti".  Kao austrougarski vojni obveznik učestvovao je u Prvom svetskom ratu, s činom kaplara, između ostalog i na srpskom frontu.

Ranjen je i zarobljen u Galiciji, na ruskom frontu, 1915. godine, pa je izvesno vreme u toj zemlji proveo kao zarobljenik. U njegovim zvaničnim biografijama, u poratnom periodu, navođeno je da je potom učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. 

U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vratio se krajem oktobra 1920. godine, kada postaje član Komunističke partije. Godine 1937. postao je generalni sekretar KPJ, posle smenjivanja i streljanja Milana Gorkića, prethodnog lidera te partije. Radio je i školovao se, 1936. i 1937. godine u Kominterni u Moskvi.

Bilo je to vreme najoštrijih čistki unutar sovjetske nomenklature i komunističke internacionale, kada je likvidiran znatan broj i jugoslovenskih komunističkih prvaka.  Kao lider KPJ predvodio je u Drugom svetskom ratu partizanski pokret, a iz rata je izašao kao legendarni vođa.

Osim borbe protiv okupatora, jedinice pod njegovom komandom sprovele su komunističku revoluciju - tokom i nakon rata - u kojoj su, između ostalog, u sprovođenju revolucionarne "pravde" nestale i desetine hiljada nekomunista pod maskom "borbe protiv saradnika okupatora", posebno na Golom otoku (klasičan logor).

Godine 1948. odbacio je Rezoluciju Informbiroa komunističkih partija i odolevao snažnom Staljinovom pritisku, nakon čega je godinama vešto balansirao između istočnog i zapadnog bloka, izborivši sasvim osobenu poziciju Jugoslavije kao čelnice Pokreta nesvrstanih.

Njegova uloga u Pokretu nesvrstanih, u poznijoj fazi, posebno je upamćena po doslednom nastojanju da se nesvrstani zadrže po strani od uticaja pojedinih problokovski opredeljnih članica.

U unutrašnjoj politici ostavio je uređenje koje se na kraju pokazalo kao neodrživo za funkcionisanje SFRJ, poput Ustava iz 1974. godine, koji je praktično razvlastio državu na račun republika.

Datum njegove smrti poklapa se sa početkom ekonomske krize u SFRJ i pobunom Albanaca na Kosovu.