Dragan Malešević Tapi umro je 29. oktobra 2002. godine u zgradi gradske policije kada je priveden na saslušanje, a kako mnogi smatraju, nije umro prirodnom smrću.
O životu jednog od najintrigantnijih naših savremenika, Dragana Maleševića Tapija, ne može se još snimiti uzbudljivi avanturistički film jer scenarista nikako da mu dopiše prirodan kraj - njegova smrt i danas širi nove glasine, a u zvaničnu verziju malo ko veruje.
Uzbudljiva filmska akcija o čoveku koji je istovremeno kontroverzno živeo kao diplomirani ekonomista, falsifikator voznih karata, reinkarnacija flamanskog slikara Van Ajka, menadžer najpopularnije diskoteke, svetski priznati hiperrealista, tata našeg magičnog realizma, "prijatelj" Službe, templarski vitez, duhovnik srpskih masona, politički guru, inovator od pet patenata, popularna medijska faca, najbolji drug polovini Beograda i ko zna šta još - i danas je vredna prepričavanja.
Dragan Malešević Tapi umro je 29. oktobra 2002. godine u zgradi gradske policije kada je priveden na saslušanje, a kako mnogi smatraju, greškom usred policijske brutalnosti - na kraju i izdahnuo u njihovim rukama.
Talenat koji je privukao pažnju Službe
Još u osnovnoj školi obuzela ga je neodoljiva strast za crtanjem. Prvo je precrtavao stripove iz "Politike", ali se onda iznenada počeo da se zanima za ženske aktove, što baš nije oduševilo učiteljicu i roditelje. Njegov slikarski dar je naprosto bujao u svim pravcima. Pa i manje prihvatljivim. U četvrtom razredu osnovne škole pravi i prvi falsifikat. Svom školskom drugu iz razreda falsifikuje lekarsko opravdanje, urezujući na gumicu ime "Dr Dragan Malešević" i utapa je potom u mastilo. Preko takvog pečata se čak i potpisuje, kao nečitko, sa "Dr Malešević"!
Tapi ne miruje ni sekunde. Počinje, iz mladalačkog izazova i dokazivanja, da tapka karte ispred Doma omladine i bioskopa "20. oktobar", i zbog toga dobija trajni beleg - nadimak Tapi. Slatka, laka para mu puni džepove. Mozak mu radi ko taksimetar, pa da bi se dokazao i pred sobom i pred drugarima smišlja načine do brze zarade. Ali da bude i štos jer je to, izgleda, bilo prioritetno. Laka ruka za crtanje mu omogućava da napreduje u tom crnom falsifikatorskom zanatu.
Urbana legenda o Tapiju pominje da sve kreće na veliko kada mu jedan drugar ostavlja iskorišćenu povratnu voznu kartu do Trsta, koju on brzomisleći potapa u alkohol i, pošto nestaje indigo, prepravlja je u kartu na relaciji Beograd-Beč. Taj uspeh ga gotovo opija pa on kreće u još veće falsifikatorske poduhvate. Sve to nije moglo da ostane neopaženo za one kojima to ne promiče te on ubrzo postaje i "bezbednosno interesantan" za tadašnju policiju. Pamti se, vele tadašnji izvori, da je skoro sedam godina protiv njega vođena istraga. I na kraju, država je odustala od gonjenja zato što, navodno, Tapi i družina nisu oštetili nju, već Evropu! Tada se to tako računalo.
Ipak, nikada nije u tim pričama i bez onoga "ali"... Naravno da su na ovako darovitog igrača obratili pažnju i večito budni inspektori Državne bezbednosti, pa su mu u ime "okajanja greha" zatražili da pravi lažne pasoše sa žigovima stranih zemalja za njihove saradnike. Tapi je, kažu, to shvatio kao patriotski zadatak pa zato, kao, nije imao moralni problem s tim.
Arkan i Žika Živac
Izazovi su u Tapijevom životu nesumnjivo preticali jedan drugi. Morao je dalje. Beograđani iz tog perioda u stvari Tapija najviše pamte s kraja sedamdesetih godina, kao menadžera tada jedinstvene diskoteke 'Amadeus', tada najekskluzivnijeg mesta za provod na ovim prostorima. U posao sa "Amadeusom" ulazi s tada veoma popularnom prestoničkom facom Brankom Savkovićem, poznatijim kao Žika Živac, koji u priču uvlači i svog tada nerazdvojnog pajstosa Željka Ražnatovića Arkana.
Iako su sarađivali oko "Amadeusa", Tapi i Arkan izvesno nisu ni tada ni kasnije imali neki poseban prijateljski odnos, ali ni međusobne razmirice. Iako obojica jake ličnosti, bili su i veoma različiti mentalni sklopovi pa su se odmah kao takvi i prepoznali. Poštovali su se, ali su se i uvek držali na pristojnoj distanci. "Amadeus" se nalazio pored zgrade Opštine Zvezdara i definitivno je bio senzacija tog vremena, a za noć je, iako je karta bila ne malih 10 nemačkih maraka, znalo da ga poseti i dve hiljade ljudi! Tapi je osmislio i dizajnirao "Amadeus" po svetskim standardima, a u nekim detaljima bio je i mnogo ispred svog vremena.
"Amadeus" je iznenada zatvoren posle dve godine glamuroznog rada. Zvanično, istekao je zakup, opala poseta... Nezvanično, u Nemačkoj je tada uhapšen Žika Živac jer je, navodno, u njegovoj blizini primećen i neki paket sa 10 kilograma heroina. Služba je na takve stvari odmah reagovala veoma ozbiljno. Ovaj tim iz "Amadeusa" nikada više nije igrao zajedno.
Tvrdio da je proživeo već 4 života
Verovatno jedna od presudnih priča iz Tapijevog života jeste njegova poseta Bahamskim ostrvima, popularnim Bahamima. U tom periodu života Tapi se bavio trgovinom automobilima pa je s nekoliko biznismena iz Austrije otputovao u ovu državicu u Atlantskom okeanu, severno od Kube i Kariba.
Urbana legenda kaže kako je Tapi tamo sreo nekog vidovnjaka koji mu je saopštio svevremensku tajnu - da je pre ovog zemaljskog života već živeo četiri puta! Da je tri puta u ranijim životima bio ratnik, a poslednji put, pre oko četiri stotine godina, bio je poznati flamanski slikar Van Dajk! To fantastično saznanje ili šta već, prema svim njegovim kasnijim pričama, prelomilo je trajno njegov život u smeru da postane i ostane profesionalni slikar.
"Ja znam da sam rođen sa slikarstvom, da je to nešto što nije iz mojih prethodnih života. Sasvim sigurno znam i pišem knjigu o tome kako sam u jednoj svojoj reinkarnaciji bio Jan Van Ajk. Potpuno isto slikam, imam identičan način rada, podlogu i perspektivu, mrtvu prirodu i cveće... Kao malo dete u prvom osnovne mogao sam bilo koga ili bilo šta da napravim u plastelinu. Nisam mogao da objasnim, niti sam razmišljao puno o tome odakle mi znanje ali ono me je obuzimalo", rekao je Tapi u intervjuu za nekadašnji časopis "Duga" i dodao:
"U jednom drugom svom životu, početkom veka, u kome sam završio Vojnu akademiju bio sam u svemu briljantan vojnik i ratnik osim u crtanju. A to je tada bilo važno zbog vojnih karti koje su se crtale rukom. Znači u tom životu imao sam drugi program i nisu mi bile prepuštena sva znanja da ne bih gubio vreme."
On je tada objasnio da njegovo verovanje u reinkarnaciju nije u sukobi s tim što je pravoslavni hrišćanin. "Mnogo rogobatno i ružno zvuči reč 'reinkarnacija' kod nas. Ljudi to odmah poistovećuju sa budizmom. Čak mi neki ljudi prigovaraju kako sam stao na stanovište druge vere. Ne, ja sam hrišćanin pravoslavac, rođen ovde, na ovim prostorima, u ovom gradu ali i u ovom životu", istakao je tada Tapi.
Templar i mason
I taman kad su hroničari tog vremena Tapija smestili u fioku kontroverznog slikara, on je opet iskočio iz tih okvira. Početkom 1988. godine Tapi, kako je kasnije objašnjavao, dobija poziv od Vitezova pravoslavnog reda templara iz Rima da mu se dodeli titula velikog bajlifa i barona od Raške oblasti, pa tako postaje prvi srpski templar u 20. veku.
To je, naravno, u njegovom slučaju bilo samo otvaranje novog životnog poglavlja. Kao templar tako visokog ranga, Tapi automatski stiče i pravo da na velika vrata uđe i u Bratstvo slobodnih zidara. Masoni, kao jedna od najmisterioznijih organizacija sveta, bili su logičan sledeći izazov.
Tapi se ni tu ne libi da ćaska s novinarima i da ruši tabue iz uvek intrigantne teme o masonima, te najavljuje da će ispuniti onaj prvi uslov da bi naši masoni bili priznati od druge međunarodne braće, a to je da ga priznaju i uvaže i zvanične vlasti sopstvene zemlje. I biva tako jer, posle sitnih zatezanja, tadašnji gospodar Srbije Slobodan Milošević daje zeleno svetlo da se masoni registruju kao grupa građana.
"Masonerija se i danas zalaže za potpuni red. Za boljitak čovečanstva. To što je moral u svetu takav, posebno ovde, u ovoj nesrećnoj zemlji, gde je pravilo da što si pokvareniji i što više štete napraviš da time više doprinosiš zajhednici, ne znači da i u svetu i ovde nema ljudi odanih idealima bratske zajednice", rekao je Tapi.
Sukob sa Đinđićem i poznanstvo koje će ga koštati života
Nakon što mu propada plan izgradnje masonskog hrama na Čukarici, kreće da tinja netrpeljivost između Tapija i Zorana Đinđića. Elem, u tom tinjajućem sukobu s demokratama, Tapi očigledno ne želi da igra podređenu ulogu pa krajem devedesetih osmišljava i u delo sprovodi nešto kao kontraudar.
Mladog političara u uzletu Slobodana Vuksanovića, odlično kotiranog u redovima demokrata, Tapi zove i prima 1999, procenjujući da se Đinđić kompromitovao nesmotrenim izjavama i delovanjem za vreme bombardovanja i da planiraju u Demokratskoj stranci da ga zamene novim adutom Vuksanovićem.
Nesumnjivo dobro obavešteni Đinđić šalje signale Tapiju da je igra prevelika i da još jednom razmisli. Tapi mu, prema nekim izvorima, prvo odgovara da nije sve onako kako su mu preneli, ali i ukoliko jeste, da "nema ničeg ličnog"! Vuksanović pak gubi izbore i tu se ta priča završava.
Ova politička avantura imaće po Tapija, nažalost, sve lošiji karakter. Počinje da gradi novi masonski hram na Dedinju, u Ulici vajara Đoke Jovanovića kod Topčiderske zvezde. Tu tek kreću ozbiljnije životne zavrzlame, jer je prema jednoj verziji vlasnica placa majka tada i te kako eksponiranog Željka Maksimovića Make, člana kriminalne organizacije Amerika, a prema drugoj priči to je bilo u vlasništvu "neke baba-Olge", od koje to hoće da otkupi direktor "Jugoslovenskih železnica", čovek iz državne nomenklature. Opet igranka, ali joj se sada ne da naslutiti kraj.
A onda ključni momenat, koji će nepovratno ubrzati stvari, a po Tapija, kao po Marfijevom zakonu, sve što može poći po zlu - tako će i krenuti. Izvršen je atentat na visokog policijskog funkcionera Boška Buhu, a ubrzo policijska istraga navodi da tragovi vode prema krimi-organizaciji na čijem je čelu spominjani Maksimović Maka. Tada protiv Tapija i njegovih masona u front ulazi i sama država sa svim svojim kapacitetima.
Dani mu odbrojani
To više za Tapija nisu samo problemi, počela je agonija kojoj se ne nazire kraj. Gotovo je prisiljen da napusti Beograd i preseli se privremeno u Švajcarsku. Povremeno se javlja novinarima i kazuje da je otišao iz Srbije jer mu otvoreno preti Služba državne bezbednosti, ima informaciju da su mu dani odbrojani.
"Jedan od šefova policije me je obavestio šta mi se sprema i izneo mi je detalje plana po kojem će me ubiti u osam sati uveče kada budem izlazio iz restorana u kojem sam imao zakazan sastanak. Taj prijatelj mi je to dugovao, a verujem i da se plašio osvete ukoliko preživim. A druga likvidacija trebalo je da nastupi neposredno nakon ubistva Slavka Ćuruvije. Znam da je trebalo da budem ubijen 6. juna 1999. godine. Jedna poznata folk pevačica koja je bila s jednim od vodećih ljudi SDB-a pričala je da sam posle Ćuruvije ja na redu", pričao je Tapi novinarima.
Tapi tada odlazi u Crnu Goru, krije se, ali se vraća u Beograd posle tri meseca jer su se, po njegovim rečima, "u međuvremenu nagomilale preče likvidacije". Očigledno veruje da, ako ostane u kontaktu s novinarima, ostaje prisutan i u široj javnosti pa će ga to zaštiti do daljeg:
"Prisluškuju me ovi iz DOS-a. Državna bezbednost je 2001. za Aranđelovdan pustila u rad prislušnu stanicu koja može da prisluškuje mobilne telefone. Tačno 6. oktobra 2000. ta stanica je sklonjena u jedno prigradsko naselje. Ona sada služi kao centar jedne stranke. U zvaničnom SDB-u samo nekoliko ljudi zna za njen rad. Znam i tačnu lokaciju. To što ja znam, zna još dosta ljudi. A taj koji vodi tu operaciju zna da ja sve znam i stalno mi šalje poruke da nove parlamentarne izbore neću dočekati živ", bombastično izjavljuje Tapi.
Javnost o događajima vezanim za Tapija saznaje na kašičicu, u stvari samo kad se on javi i hoće da priča novinarima u koje je ima poverenja. Tako u jednom od poslednji intervjua tvrdi: "Moj život se izmenio 3. januara 2002., kada su me drugari obavestili da se nešto čudno događa oko moje kuće, gde se motaju kola DB-a s novim ljudima, koji su njima bili nepoznati. Informisali su me i da su isti dovukli neku opremu i instalirali je u mojoj blizini, ali da ne znaju o čemu se radi. Vrlo brzo sam uočio da je preko puta moje adrese, u Maršala Tolbuhina 32, postavljena kamera u stanu DB-a koji su nekada koristili Bokanovi ‘Beli orlovi’. Saznao sam i da je u cilju praćenja u komšiluku, u stanu Miše Grofa, postavljen i laser jer moj stan ima ogroman prozor. A onda su počele da se događaju neverovatne stvari", govorio je Tapi u svom poslednjem intervjuu avgusta 2002. za nedeljnik "Oko".
Poslednji sati Tapijevog života
I onda dolazimo do večernjih sati tog 29. oktobra 2002. godine. Može se donekle rekonstruisati iz nezvaničnih izvora… To bi onda izgledalo ovako: Tapi je tih dana imao izraženo visok krvni pritisak, a lekari su ga savetovali da obavezno ode u bolnicu, što je on to odbijao. Te večeri, oko 19 časova, veća grupa policajaca s nekoliko vozila opkolila je zgradu gde je stanovao Tapi. Došli su da ga kao vode na informativni razgovor, a supruga je pozvala komšiju lekara da mu prvo izmere pritisak. To policajce nije sprečavalo da izvrše pretres stana. Onda su insistirali da pođe s njima u gradsku policiju, iako je komšija lekar apelovao da mu se prvo pruži medicinska pomoć pa da ga onda vode na razgovor.
Tapi je s policajcima otišao na informativni razgovor, a sa sobom je poneo i lekove za krvni pritisak. Prolazili su dugi neizvesni sati, a onda su supruga i ćerka čule na televizijskim vestima da je "u stanici policije iznenada preminuo poznati slikar Dragan Malešević Tapi"!
A šta se zapravo događalo te noći u zgradi gradske policije, u tadašnjoj ulici 29. novembra? To se do dana današnjeg saznavalo onako uzgred, u fragmentima. Zvanično, toga dana i noći sprovodila se policijska akcija "Splav", koju je osmislio i sprovodio Milan Obradović, načelnik beogradske policije, a cilj je bilo rasvetljavanje ubistva policijskog generala Boška Buhe. Privedeno je oko 30 ljudi, a među njima i Tapi. Takođe, dok je Tapi davao izjavu, kako tvrdi policija, njemu je iznenada pozlilo. Došla je ekipa Hitne pomoći, ali njemu nije bilo pomoći. Kažu, preminuo je od infarkta. Malo ko je poverovao u tu zvaničnu verziju.
Mučili ga tokom ispitivanja?
Nezvanično, svedoci tvrde da su Tapija zapravo ubili policijski inspektori koji su ga saslušavali, jer su mu tokom saslušavanja nabijali najlonsku kesu na glavu! Vladimir Jakšić Karlos, jedan od optuženih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, tvrdio je da je poznati slikar Dragan Malešević Tapi ubijen u prostorijama gradskog SUP-a 29. oktobra 2002. godine uveče, dok je bio na informativnom razgovoru. On je na sudu rekao da je nakon privođenja bio smešten u prostoriju gradskog SUP-a, tik pored one u kojoj je saslušavan Dragan Malešević Tapi. Jakšić je naglasio da je čuo Tapijeve krike i pretnje policajaca i čak je ustvrdio da je čuo jednog policajca koji je svojim kolegama, vidno uznemiren, saopštio: "Ubismo čoveka!"
Oglasio se i iskusni policajac Marko Nicović, bivši načelnik SUP-a Beograd, koji je tada tvrdio da je metoda "kesa na glavu" postala pravi hit i da se koristi u podzemlju, obaveštajnim službama i policiji. On ističe da policija koristi tu metodu u slučajevima kada je tanka s dokazima...
Tapi je sahranjen u prisustvu rodbine, velikog broja prijatelja i javnih ličnosti, po pravoslavnom obredu, ali s masonskim simbolima. U čitulji u "Politici" pisalo je da je Tapi mason najvišeg, 33. stepena i grand komander Vrhovnog saveta Srbije drevnog i prihvaćenog Škotskog reda. Nakon njegove smrti, Velika nacionalna loža Srbije formirala je novu ložu pod njegovim imenom. Na šestoj parceli Centralnog groblja u Beogradu stoji spomenik u crnom mermeru na kojem piše "Dragan Malešević Tapi 1949-2002. Bio jednom jedan Tapi".
BONUS VIDEO: