Ana Volš, Beograđanka, koja je nestala bez traga uoči nestanka pokušala da stupi u kontakt sa tri osobe- poznato i koje!
"Godinu dana čekam moju Anu. Godina propraćena neprestanim razmišljanjem gdje je moje dijete, što mi se ne javi, da li je živa. Sada se samo nadam... ne znam čemu, nekom čudu. To me održava da ujutru ustanem i opet čekam“, ovim riječima započinje razgovor Milanka Ljubičić (69), majka Beograđanke Ane Volš (39) kojoj se trag izgubio 1. januara 2023. u Kohasetu.
Iako Anino tijelo do danas nije pronađeno, za njeno ubistvo optužen je njen suprug Brajan Volš (46). On je uhapšen tokom istrage nestanka, a sumnja se da je suprugu ubio tokom novogodišnje noći u podrumu kuće, a potom uništio njeno tijelo. Anina majka Milanka, na godišnjicu nestanka - ističe da nema novih informacija o slučaju njene ćerke, te da je niko iz Amerike nije zvao.
"Nemam nikakve nove informacije vezane za slučaj. Ono što sam pročitala u novinama, toliko znam. Trudim se da budem dobro, ali nije mi lako. Dijete mi je nestalo bez traga. Konstantno sam na antidepresivima i to je jedino što me trenutno održava stabilnom. Nadam se da će se Brajan udostojiti da kaže šta se dogodilo sa mojom Anom. Ležim i razmišljam, zapitam se, toliko mjeseci, a nema traga. Šta ako je sve istina? Dišem, ali ne znam da li sam živa, neznanje me ubija“, jedva izgovara Milanka.
Kako kaže, uveče prije nego što legne, pogleda da li se aktivnost njene ćerke na Vajberu promijenila, a ujutru prvo pogleda da li ima neku poruku. "Sjedim i čekam, pa čim začujem zvonjavu na telefonu, nada me prevlada. Međutim, ništa. Uđem u galeriju, počnem da gledam slike, pa mi skoči pritisak od stresa. Uveče uđem da vidim da li je bila aktivna, ali ništa. Onda malo listam poruke, pa vidim njene riječi upućene meni… Micko, mamice, mama. Tako me je zvala. Nisam u stanju da nastavim, ugasim telefon. Godinu dana joj glas nisam čula, godinu dana me nije nazvala ‘Micko'“, kroz suze kaže Milanka.
Kako dodaje, jedinu utjehu joj bude Anina djeca koja su već mjesecima kod njena starije ćerke. "Najvažnije je da su oni zajedno, da ih nisu odvajali. Gledam ih preko video poziva, srećni su. Ova dvojica mlađih unuka se neće ni sjećati mame, a ovaj stariji je stalno pominje. Fali mu. Završio je prvo polugodište drugog razreda, uspješno. Hoće da se pohvali majci, traži je.. Šta da kažemo djeci“, tužno dodaje majka Ane Volš.
Milanka navodi da je njena ćerka, od kako se 2005. godine preselila u Ameriku, svake godine bila kod kuće, u Beogradu, za novogodišnje praznike. "I dok nije imala djecu, i nakon što ih je dobila, bila bi sa mnom za praznike. Njen Micko, kako me je sa mnogo ljubavi zvala, je ove godine proveo praznike sam. Mislim na njen osmijeh, mislim na onu snažnu ženu koju sam rodila i trudim se da ne pokleknem. Žalim što nisam čula telefon kada me je zvala tog 1. januara prošle godine. Kada sam vidjela propušteni poziv, nisam htjela da je uznemiravam, komunikacija je teška zbog vremenske razlike, a znam da je dosta radila. Sada mi je žao što nisam ostala budna duže, što nisam ustala i javila se. Iste večeri Ana je zvala i stariju sestru Aleksandru koja živi u Kanadi, ali je i ona spavala i nije čula telefon. Zvala je i kumu, ovde u Beogradu, ali ni kuma se nije javila jer nije čula telefon zbog glasne muzike. Samo da se neka od nas javila, da je čula Anin glas, ili vapaj. To ne mogu prežaliti“, zaključuje Milanka Ljubičić.