Region

"LJUDI MOJI, VOLEO BIH DA OVO NIKO NIKADA NIJE ZABELEŽIO, KRV JE KAPALA... " Dr Stijačić prvi ušao u Ribnikar posle masa

Autor Anja Rašović Izvor Kurir

- Svašta sam prošao u životu, ali takav stravičan prizor nikada nisam video... Za dva meseca idem u penziju, ali je ovo definitivno najstrašniji događaj u mojoj dugogodišnjoj karijeri.

Izvor: Kurir/ Zorana Jevtić, Nemanja Nikolić

Ovim rečima za Kurir počinje ispovest dr Aleksandar Stijačić, lekar beogradske Hitne pomoći koji je kobnog 3.maja sa svojom ekipom krenuo u Osnovnu školu "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, ne sluteći da se dogodio nezapamćeni masakr. Aleksandar je prvi otvorio vrata škole i zatekao jeziv prizor, video je mrtvu i ranjenu decu u hodniku i učionici... Međutim, ni to nije bio kraj drame, jer je ovaj hrabri doktor bio dežuran i kada se dan kasnije, dogodio i drugi masakr, u selima oko Mladenovca...

Kobnog 3. maja, dečak (13) uzeo je očeve pištolje koje je stavio u ranac, ušao u OŠ "Vlasislav Ribnikar" čiji je bio učenik sedmog razreda i počeo da puca na školske drugare i Dragana Vlahovića, čuvara škole. U krvavom piru dečak je ubio njih devetoro i čuvara, dok je petoro ranio.

- Tog dana sam se javio u 7 sati ujutru na dužnost, negde za sat i nešto preko dispečera saznali smo da je u školi na Vračaru desila pucnjava. Oglasio se crveni alarm koji se aktivira kada je u pitanju pucnjava. Nisam ni slutio da se desilo nešto loše, mislim da je čuvar pucao u sebe dok je čistio pištolj, ili da je ovako neki nesrećan slučaj bio - počinje priči Stijačić i dodaje:

- Stižemo na lice mesta, ali nam kažu da stanemo iznad u blizini kafića, tada vidimo da je dečak ranjen u nogu, ne krvari puno, devojčica ubledela leži na impovizovanom krevetu ranjena u stomak i obe ruke. To mi već postaje sumnjivo, kako je moguće da su deca ranjena... Ni na kraj pameti mi nije bilo da se dešava masakr.

Učešće u ratu

Sedeo sam na "tomahavku"!

Aleksandar je bio angažovan i kao vojnik i za vreme NATO agresije na našu zemlju 1999. godine.

- Bio sam na položajima sa mojom jedinicom u okolini Beograda. Naša PVO oborila je u rejonu Kosmaja američku raketu "tomahavk". Pala je u blizu nas, ali nije eksplodirala. Iako je na mehanizmu "pisalo" da je i dalje aktivna, mu smo sedeli na njoj, a znali samo kolika je njena razorma moć. Takođe sam sa Gorskom službom spasavanja u vreme bombardovanja pomagao kada je to trebalo -priča Stijačić.

Kako nam dalje objašnjava sagovornik, ubrzo je saznao šta se dešava.

- Otvaram vrata od škole. Zatičem čuvara sa desne strane, leži covek u lokvi krvi, vidim, nema mu pomoći. Čovek je upucan, pomislim: Bože, šta se ovde dešava? Ko je ovo uradio? Okrenem glavu na desnu stranu klupa za dežurne učenike - započinje naš sagovornik opisivanje jezivih slika sa mesta najvećeg masakra u istoriji Srbije:

- Jedna devojcica leži preko klupe u lokvi krvi. Ubijena je. Krv kaplje niz školsku klupu, na svesku u koju su do pre nekoliko trenutaka pisale ko dolazi u zgradu. Druga devojčica leži pored nje, i ona je mrtva. Nedaleko od njih još jedno telo. O Bože, pomislim kakav je ovo horor film, gde se ja nalazim! Šta se ovo dešava, neka me neko probudi.

Jeziva scena koju je zatekao doktor nakon nekoliko sekundi postala je još gora.

- Otvaram vrata te učionice. Ljudi moji, ne bih želeo da je neko to ikada zabeležio, fotografisao, to je nešto što nikome ne bi mogao ni da ispričam. Jeza te neka obuzme, gluva tišina, ništa se nije čulo, a iza tih vrata počinje vriska, urlanje, zpmomaganje i jaukanje. Ta deca su sva krvava, neki su mrtvi, ne pomeraju se. Tada uzimam motorolu koju sam imao kod sebe i zovem iz sveg glasa :" Ljudi, brzo, brzo! Ovde se desio pokolj! Ovde su deca ubijena i ranjena! Sve raspoložive jedinice, odmah u školu!"

Spasili sedmoro

Agonija u kojoj se našao zajedno sa svojom ekipom se nastavila:

- Sve to traje jako kratko, za minut su saniteti bili kod škole. Vozimo povređene, neke u Urgentni centar, neke u Dečju kliniku u Tiršovu, verujete svi su sjajno organizovani, reaguje se u najkraćem mogućem roku. Uspeli smo da spasimo sedmoro povređenih, među kojima je i nastavnica - kaže doktor i dodaje da kada se posao radi nema emocija, ali da je ovaj slučaj bio veoma specifičan, a posao je takođe, i pored toga urđen na visokom i profesionalnom nivou.

- Sve to je trajalo nekih 15 do 20 minuta. Pomogli smo svim povređenima, nažalost ubijenoj deci nije bilo spasa... Njihova tela ostala su satima da leže u lokvi krvi dok je trajao uviđaj. Proveli smo još neko vreme tu oko škole. Taj osećaj, vriska dece, roditelja, prijatelja, rodaka... Ne znate šta vas je snašlo. Nekako ne možete da poverujete šta se upravo desilo, čemu prisustvujete.

Tuga u policijskoj stanici

Stijačić navodi i šta se dešavalo nakon povratka u bazu sa kolegama.

- Nismo otišli kući, ostali smo na poslu. Kasnije smo išli u policijsku stanicu Vračar i prisustvovali kada su inspektori saopštavali roditeljima najgore moguće vesti koje mogu da se dese jednom čoveku - kaže on i dodaje:

- Znate to je nešto nezamislivo, vi ste poslali dete u školu i ono vam se ne vrati,neko vam ga ubije. A čekajte, ko vam ga ubije? Drug iz odeljenje, pa to je nemogue bilo kod nas. Takav scenario niko nije mogao da očekuje na našim prostorima.

Doktor koji iza sebe ima zavidnu karijeru kaže da njegova ekipa nijednog trenutka nije pomislila na svoju bezbednost.

- Ono što smo mi uradili nije po protokolu. Ekipa Hitne pomoći ulazi na mesto zločina tek kada je ono obezbeđeno, a mi smo uleteli bez razmišljanja, pa zamislite kako bi bilo da mi čekamo protokol, da bi pomogli nekome, a pogotovo deci. Kada smo ušli u školu, nisam znao ni ko je ubica, ni da li je tu, samo sam gledao kako da im pomognem - kaže sagovornik i dodaje:

- Tek kasnije smo saznali da se radi o dečaku koji je bio drug sa svima njima. Pa to su neverovatne stvari. Mogao je i nas ubiti da nas je video, ali o tome tada nisam ni pomislio...

Pomaže ljudima

Jedan od osnovača Gorske službe spasavanja

Stijačić kaže je jedan od osnivača Gorske službe spasavanja.

- Od 80ih godina sam član i trudili smo da napravimo to što je sada, mada ne treba zanemariti sadašnji rad ovih momaka koji su u poslednje vreme napravili čudo od ove službe. Ranije je to bilo dosta teško, nismo imali adekvatnu opremu, pa smo bili prinuđeni da nosimo povredene i po nekoliko desetina kilometara, sada su tu moderne sanke, tehnička pomagala koja su ovih službi doneli ovako dobre rezultate.