Srbina koji je terao decu na streljanje je stigla kazna posle 30 godina.
Selo Gradac je na putu od Batočine ka Kragujevcu, i počinje od Jerininog brda na kom je bila tvrđavica, grad, gradac po kome je ime dobilo.
Mada, tu su ljudi živeli i mnogo pre omražene kćeri sevastokratora i gospodara Moreje, Irine Kantakuzine, u narodu zapisane kao Prokleta Jerina, jer je teškom mukom i kulukom plaćana njena gradnja odbrambene linije kojom je pokušavala da zaustavi sve brojnije nadiruće horde Turaka. Tu, baš pod krnjotinama njene tvrđave, na severozapadnoj strani gradačkog brda, prekoputa Eričke vodenice, otkriveno je stanište pećinskog čoveka još iz vremena paleolita i neolita, i u njemu ostaci pećinskog čoveka, mamuta i oruđa iz tog vremena. Ni po čemu drugom selo koje mi je majčevina nije uspelo da se upiše u istoriju, sve dok nije počela teška smutnja drugog rata.
Već na samom početku rata, Gradac je upisan u istoriju koja ga je mimoilazila zahvaljući svom žitelju, koji se tu i rodio, ljotićevskog komandanta, Marisava Petrovića. Malo ko će u selu, i dan danas, uz njegovo ime staviti vojnički čin, za selo je on ostao prosto Marisav, sa naglaskom na drugom, dugom a. Za razliku od zvanične učiteljice života, selo ima svoju verziju krvave priće o Marisavu i streljanju u Kragujevcu, i ona se priča retko, u komadima, uz mrke poglede i proceđene psovke. Koliko je ona tačna, koliko mržnjom promenjena, teško se može utvrditi, ali selo Gradac nije zaboravilo Marisava Petrovića kao što istorija selo Gradac zaboraviti neće.
Gradačka priča kaže da je Marisav bio đilkoš koji je manje voleo da se savija nad zemljom, a više gledao kako da negde drži banku, komaduje i pamet prosipa. Pameti, doduše, kažu da nije imao na pretek i da ga je služila samo kad se o njegovom džabalebarenju radilo. Još pre rata je Marisav u Gracu osnovao prvu ćeliju komunističke partije, i u nju dovabio još nekoliko njih kojima je vremena preticalo. Sastajali su se noću kad je pošten svet spavao, i kućama se vraćali urlajući pijano. Ono što je počinjalo tajno, završavalo se praćeno drekom i divljim lavežom probuđenih seoskih pasa.
Nije dugo trajala njegova komunistička karijera, od koje nikakvog očekivanog sevapa nije imao. Zato se Marisav presaldumio, upisao u stranku Zbor, Dimitrija Ljotića, kog je od tada pratio kao krlja. Par godina pred rat je bio nosilac izborne liste pomenute stranke za Lepenički srez. I strastveni mrzitelj komunista. Tada je Marisav sa noćne dreke prešao na dnevnu, bahatio se po sokacima Graca i Badnjevca koji jednim svojim krajem počinje tamo gde se Gradac završava. Tako je postao i predsednik seoske Zemljoradničke zadruge, u kojoj je po čudnim osnovama davao kredite onima koji su mu na dušu duvali, na veliko nezadovoljstvo onih koji su članstvo u njoj radom na zemlji i domaćinstvom stekli.
Tu negde je počeo rat i u Gracu su, kao i drugim selima sreza i okruga, počele da se motaju i stravu uteruju vojske i ono što je sebe vojskama zvalo. Od četnika ravnogorskog pokreta, tada sastavljenih od rastavljenog sastava kraljevske vojske, preko Nemaca, partizana u nastanku i Ljotićevaca koje je vodio Marisav.
Partizani su probali par puta da ga ubiju, i to u rodnom mu selu Gracu, ali se Marisav izvukao i pobegao u Smederevo. Tamo je napravio vojnu formaciju i postao njen komandant, komandant Petog dobrovoljačkog odreda kome niko u selu ni danas ne zna celo ime da izgovori. Ali zato celo selo itekako dobro pamti da je većina tih dobrovoljaca na silu noću odvodena iz sela, jer Marisav je svoj odred iz Smedereva doveo u Kragujevac. Tako je mogao da dolazi u selo i konačno komanduje svemu i svakome, sileći se i preteći.
Onda je došao oktobar 1941. godine i krvavo se zapisao u istoriju kragujevačkog okruga. I Marisav zajedno sa njim. Za razliku od zvanične istorije skrpljene od Marisavljevog pisanja, selo Gradac ima sasvim svoju, nezapisanu istoriju tog dana i njegovih posledica. Još pre tog dana su po selima počela streljanja a Marisavljevog odreda, koji je silom nametao svoju priču o tome da će svoje seljane braniti, nigde bilo nije.
Iz komšijskih sela su stizale vesti i jauci za pobijenima. Zato je selo sa strepnjom gledalo kada je Marisav opet, kao i proteklih meseci, poveo nešto gradačke dece u Kragujevac da istovaruju nemačke vozove. Jer tako je kao selu pomagao, deca su za istovarivanje dobijala po kilo nečega, konzerve...Ta deca ne samo da su bila deca, nego su mu i rođaci bili, jer u Gracu kao i u svakom drugom selu su skoro svi neki rođaci. I ta deca se nisu vratila. Nikada. Ta deca su streljana zajedno sa kragujevačkim đacima i nasumično pohapšenim nesrećnicima.
Selo Gradac tu rođačku ljubav Marisavu nikada zaboravilo nije. Zbog toga se u selu i sasvim drugačija priča, od one zvanične, o Marisavljevom kraju prenosi. Priča bez imena, tišim glasom i ružnim pogledima praćena. Marisav je uspeo da pobegne na kraju rata, uspeo je da se dokopa najpre Italije, a odatle Nemačke, do Minhena. Za to vreme je od Marisavljeve imovine oduzeta njiva usred sela i od nje je napravljeno fudbalsko igralište. Prvo gradačko. Da se deca na njemu igraju, ona koja nisu izgubila priliku da žive i porastu.
Marisav Petrović je živeo u Minhenu sve do svoje 78. godine. Tada ga je, 1974. godine, prema zvaničnoj istoriji, pripadnik Udbe na kućnim vratima napao satarom, i ubio. Prema gradačkoj istoriji, to se nije desilo na vratima, nego u jednoj od tamošnjih, pravoslavnih crkava. Bez mešanja Udbe. Marisava je, kažu zaseoci, ubio neko od gradačkih potomaka, neko od mnogih koji Marisavu nikada nisu decu oprostili.
I nije bila satara, nego sekira. Zato što se u narodu veruje da ima onih koji samo od sekire mogu da umru. Onih kojima je obraz deblji od đona, a savest tanja od ibrišima. Onih koji mirno spavaju noseći na duši krv nevinih. I detinju krv. Jer istorija može da zaboravi, ali ljudi ne.
BONUS VIDEO: