Milica iz Šapca je opisala horor koji je doživjela tokom porođaja u bolnici u Srbiji.
Mlada mama Milica Mitrić proživjela je pravi pakao prilikom svog drugog porođaja. Ova mlada porodilja iz okoline Šapca očekivala je da će i drugi porođaj teći po planu, a ono što joj je priređeno u bolnici u Šapcu nije mogla da očekuje ni u najvećem košmaru. Ona je za medije ispričala je svoju jezivu ispovijest o paklu koji je trajao čak osam časova, ali ni tu mu nije bio kraj. Sve je počelo 6. oktobra oko 9 sati ujutru kada je u bolnicu u Šapcu stigla zbog kontrakcija, a porođaj u toku kog je pretrpjela nesnosne bolove, gubitak svijesti, a najveći šok i trauma uslijedili su tek posle rođenja djevojčice Višnje.
"Na prvi pregled sam otišla u Dom zdravlja u Šapcu, ali da bih bila sigurnija htjela sam da imam svog privatnog ljekara, pa sam otišla kod doktora Milorada Mićića, koji mi je vodio i prvu trudnoću. Sve je prolazilo u najboljem redu do dana kada sam ujutru dobila bolove, tada je počeo horor. Ujutru u pola 9 počeli su bolovi, ja sam stigla u bolnicu u Šapcu, a doktor Mićić je rekao da se spremim i polako smo krenuli u salu za porođaje. Čim sam legla on je uključio indukciju. U pola dva sam već bila otvorena 8-9 prstiju, pokušavala sam da se porodim, ali jednostavno nije išlo. Doktor mi je konstantno ponavljao da se napinjem i sarađujem, ali prosto nisam mogla više od toga. Oko nekih 15 do 2 Mićić mi je rekao da će doći njegov mlađi kolega koji će malo da pripomogne kako bismo obavili porođaj što prije, jer je njegovo radno vrijeme do 2 sata. Pokušavali su, gurali mi stomak, ali beba nije izlazila. Bilo je veoma strašno jer sam osjećala bebine udare nogicama u želucu. Nisam sišla sa kreveta, a bolovi su bili nenormalni. Na sve to doktor Mićić meni kaže da ja neću da sarađujem i dodaje da ćemo da probamo još jednom, pa ako ne ide, on ide kući i ostavlja me. Ja ga na to pitam šta da radim ako krene porođaj, a on mi hladno odgovori da su tu babice i sestre i da će me već neko poroditi. Pokušavali smo nekih 10 minuta, on je bukvalno ležao na meni, ali i dalje se ništa nije dešavalo i na kraju je stvarno otišao", počinje Milica svoju priču za Telegraf.
Iako je sam početak porođaja već ukazivao da nešto nije u redu, majku je dodatno uplašilo odsustvo doktora kom je vjerovala i zelena tečnost kada joj je pukao vodenjak. Doktora je zamolila da se vrati u salu, a nakon što je predložila da joj se uradi carski rez, suočila se sa odbijanjem. "Nije mi bilo bitno šta će biti sa mnom, samo da mi se dijete rodi živo", prisjeća se Šapčanka svojih misli.
Kako navodi, doktor je nastavio da forsira prirodan porođaj i nakon nekog vremena ni njemu više nije bilo do šale. Promijenio je boju i ton glasa, te je Milici ovo iskustvo postalo još traumatičnije. "Da li ste vi nekada vidjeli da su se doktor ili babica porodili umjesto trudnice?", ovim riječima Mićić je započeo "bodrenje" uplašene porodilje, a kada je vidio da nakon 7 sati beba još uvijek ne izlazi, prema Miličinim riječima i sam se pomalo uspaničio.
"Bilo je već 5 sati i doktor je shvatio da nešto nije u redu i da dijete neće izaći. Tada se već uplašio, počeo da viče na mene i šetka se po hodnicima hvatajući se za glavu. Samo 15 minuta kasnije, svi doktori i babice bili su na meni, nisam mogla da dišem. Njih dvije su se bukvalno popele na mene i gurale mi šakama stomak, dok su mi držale savijenu glavu, a svi ostali su stajali oko kreveta. Tresla sam se, nisam mogla da dišem niti kažem da mi je loše. U jednom momentu osjetila sam da doktor Mićić doslovno čupa bebu iz mene i u tom momentu paniči još više i govori: 'Da mi je i da joj polomim ključnu kost, samo da isčupam bebu'. Nakon toga svi su legli na mene i malo kasnije samo sam osjetila kako je iskliznula, to je bilo ogromno olakšanje", prepričava Milica za "Telegraf".
Prvi crveni alarm za ovu majku bila je nevjerovatna tišina u porođajnoj sali. Nema plača, a nema ni reakcije doktora. Samo muk koji je Milicu natjerao da pomisli da novorođenče nije živo. "Beba je bila u poprečnom položaju i on nije imao za šta da je uhvati, a pupčana vrpca joj bila dva puta obmotana oko vrata. Kada sam vidjela svoje dijete prvi put nije mi bilo dobro. Bila je modra, ljubičasta i plava i nije disala. Samo sam ih pitala sa pola snage da li mi je ćerka živa, ali odgovor nisam dobila. Posle nekoliko sekundi čuli smo oskudni plač djeteta, ali od šoka nisam bila sigurna da li je to stvarnost ili moja mašta. Opet sam ga pitala da li je dijete živo, nakon čega me je opsovao i rekao: 'Zar ne čuješ da plače?'. Oni su je samo okupali i odnijeli, dijete mi nisu ni pokazali", nastavlja Milica.
Novi šok za Milicu
Posle samo pola sata od mučnog porođaja, Milica doživljava novi šok. Doktorka joj na hodniku saopštava da mora da potpiše papir jer njeno dijete hitno mora da bude prebačeno u Tiršovu zbog porođajnog šoka i prevelike kilaže.
"Uveče kada su me prebacili u sobu pokušavala sam da saznam bilo kakvu informaciju o mom djetetu, ali niko nije ništa znao da mi kaže. Babica koja je otpratila moju bebu u Beograd vratila se kasno uveče, ali ni ona nije znala da mi kaže kakvo je stanje. Umjesto toga, dala mi je broj telefona na koji treba da zovem za informacije, ali tek sjutradan. To veče nisam oka sklopila, samo sam plakala. Doktorka mi je ujutru rekla da je beba u veoma teškom stanju, ali normalno funkcioniše. Međutim saopštava mi informaciju koja me dodatno pogađa, a to je da beba ima povredu ruke. U tom momentu nije mi bilo dobro. Tada nisu znali šta je tačno, samo su rekli da dijete nema funkciju u ruci", dodaje Višnjina majka.
Na sljedećem susretu doktor Mićić Milici se obratio umilnim glasom, rekavši da će djetetova povreda da prođe i da to nije ništa, dok se majka borila sama sa sobom da suzdrži emocije koje su navirale. U narednih nekoliko dana Milica je jedino imala informaciju da joj je dijete "stabilno", ali ne i detalje. Kasnije saznaje da je prva dijagnoza "povreda pleksusa", kao i da su bebini mišići veoma istegnuti zbog čupanja novorođenčeta na porođaju. Nakon svih zdravstvenih problema koji su je zadesili, Milica je konačno imala snage da posjeti svoje dijete koje nije vidjela od porođaja.
I dan danas kada se sjeti prvog sustera svojom ćerkicom pođu joj suze na oči. "Ja to ne mogu riječima da opišem. Poturili su joj pelene kod glavice, flašica sa mlijekom curi po njoj... Cijela je bila mokra, a rukica savijena. Prvi put kad sam je uzela u ruke to je bilo strašno. Imala je braunile po rukama, nogama, glavi... Povređena rukica bila je zalijepljena nekim flasterima. Bila je bosa, samo u pelenama i bodiju", ispričala je Milica.
Višnji je dijagnostifikovana teška pareza za koju je potrebno mnogo vremena i upornosti da bi se oporavila. Prepisane su joj vežbe kod kuće već od treće nedelje života, a Milica se svakog momenta plašila da dodatno ne povredi svoju ćerkicu jer je kako kaže, svaki deo njenog tela bio nežan i krhak. "Vežbamo i dan danas, iako je prošlo već četiri meseca. Leva strana lica joj je spuštena, jedva je videla na levo oko zbog oštećenja nerva koji je bio priklješten u stomaku, međutim to može da se povuče od terapija. I ne samo lice, već joj je i grudni koš manji sa leve strane. Rukicu iz ramena pomalo pomera, ali šaka je i dalje bez funkcije", priča Milica.
O Višnjinoj budućnosti niko od lekara ne može da priča sa sigurnošću. Mogu samo da se nadaju najboljem ali većina njih Milici kaže da je u božijim rukama, jer sve zavisi od bebinog organizma. Međutim, porodica ne odustaje i obećava da će istrajati u želji da njihov najmlađi član ima isti život kao i svako drugo dete. Čak 15 dana zaredom idu za Beograd na vežbe, sada su počeli i sa terapijama u Banji Koviljači, a jedina stvar koja im otežava situaciju je svakodnevno putovanje. Kako kaže majka, za banju nemaju putne troškove, a pokušala je da konkuriše i za sanitet. Međutim, odgovor nikada nije dobila.
"Kroz glavu mi je prolazilo da će se vratiti živa"
Neprospavane noći dok je čekala da dobile bilo kakve informacije iz Tiršove Milica i danas opisuje kao najteže momente. "Samo mi se po glavi vrtelo da li će se živa vratiti kući. Najviše me je plašilo to što sam ja znala da nije disala kada se rodila, taj šok i dalje ne mogu da prebrodim. Moja sestra ima epilepsiju i znam da se to može dobiti. Meni niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da moja Višnja neće dobiti. To je mozak, nikad ne znaš šta te čeka. To iščekivanje kada pozovem doktorku ne mogu ni sa čim da uporedim, gori osećaj ne postoji. Srce stane, a želudac zaboli. Nisam bila svesna ni šta radim, ni gde sam", priča ona.
Iako je dok je Milica bila trudna njena starija ćerka Marija jedva čekala da upozna novog člana porodice, u tih kobnih 15 dana Milica je od nje čula reči koje nikada neće zaboraviti. "Četiri godine nisam mogla da ostanem u drugom stanju. Marija i ja smo plakale obe kada smo saznale da sam trudna, ona je na svaki ultrazvuk išla sa mnom, svuda sam je vodila i u sve je bila upućena. Ona nije ni znala da sam otišla da se porodim, jer je bila u školici. Nikada se ne razdvajamo i jako smo vezane, pa je tada opet plakala jer nije bila spremna, a kada sam joj rekla da se rodila seka i da je u Beogradu mnogo se uplašila. Pokušavala sam da joj objasnim da je beba dobro i da će biti sa nama, ali me je najviše pogodila jedna njena rečenica: 'Mama, ja nemam osećaj da imam sestru', tada mi se stvorila knedla u grlu jer nikada nije videla svoju sestru, čak ni na slici", priča Milica.