Milici se život preokrenuo kada je imala 15 godina. Sad tatom je doživela saobraćajnu nesreću, posle koje je bila potpuno paralizovana od vrata nadole.
Milica Knežević je milion puta čula: "Jao, jadna ona", ali joj nikada nije bilo jasno otkud ljudima ideja da tako nešto pomisle. "Nisam ograničena zbog kolica. Bez njih bila bih u krevetu, a ovako mogu sve što poželim" rekla je za Blic ženu ova devojka iz Zrenjanina.
Život joj se preokrenuo kada je imala 15 godina. Sad tatom je doživela saobraćajnu nesreću, posle koje je bila potpuno paralizovana od vrata nadole. Mogla je samo da priča i da trepće. Ona je posle teške saobraćajne nesreće, koja joj je u sekundi promenila život, pokazala da su čuda moguća. Posle povrede kičmene moždine ne samo da se oporavila, iako je sve delovalo crno, već danas ostvaruje najluđe snove, putuje svetom i uživa u onome o čemu većina sanja.
Za sada je isprobala veslanje u kajaku, adaptivno surfovanje, ronjenje, plivanje, stoni tenis, kao i ragbi u kolicima, a skakala je i padobranom sa 3.000 metara visine. To samo dokazuje da prepreke ne postoje kad čovek nešto želi. "Ranije me je frustriralo kada ljudi pretpostavljaju da je moj život čista tragedija i ništa više. Sada me to nasmeje jer mi je jasno da samo ne znaju koliko je to daleko od istine. Da ne shvatite pogrešno, život sa invaliditetom nisu samo duge i jednorozi (kao što ni jedan život nije). Neke aspekte invaliditeta ne volim uopšte i rado bih ih preskočila. Tu su izazovi koje pre povrede nisam imala. Ali sve to je deo mog života i ne čini ga manje vrednim ni u jednom pogledu", ispričala je tada.
U međuvremenu Milica je diplomirala softversko inženjerstvo na Tehničkom fakultetu, a jedan trenutak je doveo do toga da joj lekar da samo jedan odsto šanse da ikada pomeri bilo koji deo tela. Za godinu dana u bolnici smršala je preko 30 kilograma, a nisu bili retki trenuci u kojima nije videla svrhu života. "Prilično crno, zar ne. Bilo je momenata kad sam plakala non-stop jer apsolutno ništa sama nisam mogla da uradim. Nije bilo nikog ko bi popričao sa mnom i rekao: 'Jeste, sve se to dogodilo, ali to nije kraj života'", priča Milica uz koju su sve vreme bili njeni roditelji, prijatelji, dečko.
"Nekad je njima bilo teže nego meni samoj. To me je prosto i nateralo da krenem dalje. Znala sam da moja majka bukvalno umire pored mene kad ja plačem", priča. Nakon rehabilitacija u Rusiji i Americi sve je pošlo nabolje. Kako bi ohrabrila i motivisala druge ljude, Milica je počela da piše blog 'Izaberi da živiš', gde deli svoja iskustva. Želi da skrene pažnju ljudima da na osobe u kolicima ne gledaju sažaljivo i sa predrasudama, već kao na ljude koji imaju i mogu da razviju brojne talente, a naročito onaj za život.
Pored zemalja regiona Milica je proputovala Italiju, Holandiju, Bugarsku, Estoniju, a Sloveniju obožava zbog prilagođenih šetališta i dobrog pristupa svim atrakcijama za sve ljude u invalidskim kolicima koji ne posustaju, ne predaju se već neguju avanturistički duh.