Radojica Nikčević je prvi srpski tajkun koji je ubijen usred Beograda.
Radojica Nikčević (45), direktor Stambene zadruge "Šumadija" i osnivač radija "Pingvin", likvidiran je 7. oktobra 1993. godine u 8.15 sati u Ulici Vase Pelagića u Beogradu.
Vest o likvidaciji prvog srpskog tajkuna usred Beograda daleko je odjeknula, mnogo van granica naše zemlje, jer je Nikčević, kako se veruje, imao veze širom sveta, čak i u Kolumbiji, gde je poznavao najvećeg narko bosa na svetu, Pabla Eskobara.
Kobnog dana Nikčević je izašao iz službenog "mercedesa" i krenuo ka ulazu u Prvu stambenu zgradu "Šumadija". U susret su mu išla dva čoveka obučena u radne kombinezone. Ne sluteći da su to ubice, mimoišao se s njima, a kada im je okrenuo leđa, jedan od njih mu je u potiljak iz neposredne blizine ispalio dva metka iz "kolta 44". Počinioci su tada lagano odšetali do parkiranog "juga" i odvezli se. Policija je kasnije pronašla "juga" u jednoj slepoj ulici nedaleko od mesta zločina, a istraga je utvrdila da je automobil ukraden. Policija je na mestu likvidacije zatekla Radeta Markovica, tadašnjeg načelnika Beogradse policije, Đovanija di Stefana, I Jovana Simendića, što je u neku ruku bilo čudno, jer su došli pre policije, pravdajući se da su dobili informaciju vrlo brzo, po izvršenoj likvidaciji, Di Stefano i Simendić su privedeni, ali su ubrzo pušteni. Simendić je 2000 godine likvidiran u svom kafiću u Beogradu.
Radojica Nikčević je bio direktor stambene zadruge "Šumadija", predsednik KK Partizan, između ostalog i 1992, kada je Partizan osvojio Evropu, zaljubljenik u aerosport i Rusiju. Sa Arkanom je drugovao i na sportskom, na ratničkom i poslovnom terenu.
Radojica Nikčević bio je rođeni Beograđanin, nikšićkog porekla, kako je sam govorio: "Ja sam Crnogorac srpskog roda”, a njegovo ubistvo bilo je prvo iz serije nerasvetljenih ubistava poslovnih ljudi bliskih režimu Slobodana Miloševića. Pre njega, na ulicama Beograda su ubijani uglavnom ljudi koji su od samog početka svoje karijere pripadali beogradskom podzemlju.
Nikčević je bio pripadnik novobogataške klase a, koji su uz pomoć jakih političkih veza zarađivali veliki novac. Nikčević je pre smrti tvrdio da je težak 50 miliona maraka, a svoje bogatstvo isticao je nošenjem dijamantskog prstena i "roleks" sata. Nikčević je 1992. godine u Beograd doveo Đovanija di Stefana, "biznismena" koji se predstavljao kao vlasnik filmske i avio-kompanije i bioskopa u Kolumbiji. Pričalo se da je Nikčević preko njega kontrolisao tržište droge, pa su januara 1993. godine išli u Bogotu da bi se povezali s Pablom Eskobarom, vođom medeljinskog kartela. Ove priče je podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama sa potpisom Pabla Eskobara. Da li je neko hteo sa tom čituljom da istragu okrene u nekom drugom pravcu, do danas nije poznato.
Radojica je sarađivao sa kriminalcima i sa policijom, sa opozicijom i sa vlašću. Hvalio se da više ne zna za koju tajnu službu radi: saveznu, srpsku ili crnogorsku, a Milo Đukanović, Radoman Božović i Aleksandar Knežević Knele samo su neki sa spiska njegovih prijatelja.
Dobro obavešteni izvori tvrde da je Nikčević svojim vezama u Službi Državne Bezbednosti i policiji pokrivao mnoge nestašluke i ne samo nestašluke Aleksandra Kneževića Kneleta pa ga je često vadio i iz zatvora. Tako je bilo i posle pucnjave kod Freske, kada je Knele bio zadržan u pritvoru. Nikčević je besan uleteo u Sup i uspeo Kneleta još jednom da iščupa iz pritvora.
Danas ni Knele ni njegov zaštitnik nisu živi. Štićenik je ubijen u sobi hotela Hajat iz pištolja, godinu dana pre nego što je na sličan način, samo na otvorenom likvidiran njegov zaštitnik. Posle likvidacije Nikčevića njegove poslove preuzeo je Đovani di Stefano. Likvidacija Radojice Nikčevića ni posle vise od 29 godina nije rešena.