Dilema velikog broja ljudi u Srbiji jeste da li bi decu trebalo voditi na sahrane?
Sahrana britankse kraljcee Elizabete Druge nije ostavila ravnodušnima ljude u Srbiji, pošto se u javnosti pojavila informacija da će sahrani kraljice Elizabete prisustvovati njeni praunuci princ Džordž i princeza Šarlot, a naročito posle jučerašnjih fotografija uplakne princeze Šarlot. Ova situacija doprinela je da se javnosti postavi pitanje - da li je deci mesto na sahranama? O ovoj temi u emisiji "Mi danas" na televiziji K1 diskutovali su Manja Grčić i Ivon Jafali sa svojim gostima, sveštenikom Borislavom Petrićem i pshološkinjom Draganom Ivanović.
"Crkva o tom pitanju promišlja, ali konkretnog odgovora nema. Svako u svom domu treba da uzme u obzir uzrast deteta i činjenicu da li su deca za to spremna. Da li bi ih prisustvo sahrani moglo dodatno povrediti ili produbiti tugu. Kao sveštenik mislim da ne postoji ta neka donja granica koju treba da odredimo, od četiri, šest ili deset godina, već promišljati lično i individualno", kaže sveštenik Borislav Petrić i dodaje:
"Moja parohijska iskustva su takva da su deca često mnogo zrelija, odgovornija, samostalnija, ozbiljnija i na svaki način spremnija od odraslih da se uhvate u koštac sa takvim temama. U svom domu sam morao davati odgovor na takva pitanja i svaki put se iznenadim i pozitivno zaprepastim koliko su moja deca ili njihovi vršnjaci spremni da razgovaraju o smrti. Ne vidim problem u tome da decu pripremamo da je smrt deo života, to smo dužni i kao roditelji, a tek kao crkva. Da promišljamo da ih vodimo na groblje, opela, sahrane... da bi i oni mogli da se suočavaju i daju svoj odgovor na takva pitanja."
Prema rečima psihološkinje Dragane Ivanović, o smrti bi sa decom trebalo da se razgovara. "Trebalo bi da pričamo o tome, jer je smrt deo života. Nema pravila koje bi trebalo slediti. Nekada se od dece sakrije smrt bliskog člana porodice i tako se napravi greška. U praksi sam imala slučajeve da se deci kaže da je neko od članova porodice na putu, a ne da je preminuo. Deca onda saznaju o smrti bliske osobe ne od svojih najbližih nego od nekih ljudi sa strane, i dožive šok i traumu. Čak i veću nego da smo im odmah rekli da je neko preminuo. To mogu da budu velike traume kada je reč o gubitku", istakla je ona i dodala:
"Sve je do procene roditelja, do toga kako će razgovarati sa detetom i pripremiti ga. Važno je i kakav odnos prema smrti ima sam roditelj, prema sahranama, kakva su njegova uverenja. Koliko god deca bila mala ona sve primećuju i uočavaju. Sa njima se mora razgovarati na jednostavan način, jer kod dece nije formirano apstraktno mišljenje. Razgovarati jednostavno ali uvek iskreno.
Petrić je naglasio da sveštenike često zovu da ih pitaju sme li trudnica da dođe na sahranu. "Pitaju nas: 'Da li valja da se ide?' To se tako definiše i tu se zapravo vraćamo na niže nivoe duhovnosti. Tradicija je jedna čudna stvar. Crkvena osveštana tradicija koja vodi poreklo od Jevanđelja je jasna, ali to nisu propisi. Crkva je živa stvar i svaki dan se na neki način modifikuje spram kanona i spram svakodnevnog života. Tradicija se od sela do sela i grada do grada razlikuje i mi sveštenici se prilagođavamo da ne povredimo nečija osećanja. Imamo u Istočnoj Srbiji neke neobične običaje i propise ko iz kuće sme da dođe na sahranu. Na svima nama je da utičemo da se neke stvari promene. Bilo je nekih opela i sahrana gde je i meni kao svešteniku bilo jako teško pa tu nema potrebe dovoditi decu i izlagati ih događajima sa kojima ni odrasli ne mogu da se izbore", kazao je sveštenik.
On je dodao i to da roditelji ne bi trebalo da deci prećutkuju stvari. "Ako roditelji nešto prećute deca će smatrati da je to nešto opasno. Razmišljaće: 'Čim mama i tata o tome ne pričaju, to je nešto strašno'. Isto tako, ne treba terati dečje suze. Pustite ih da plaču ako su tužni. Ljubav je jedina mera u crkvi i u životu. Ako je osećaj da bi deca iz ljubavi prema pokojniku trebalo da prisustvuju sahrani – onda je to dobra odluka. I mi bi više trebalo da budemo kao deca – bezazleni i radosni", rekao je sveštenik na K1 televiziji.
Ivanović je objasnila kako deca doživljavaju smrt. "Ne može se izbeći tema smrti, jer će dete videti neku životinju koja je uginula, kućnog ljubimca, čuće na vestima da je neko umro. Kada su manji, uzrasta od tri ili četiri godine, oni misle da će se taj neko vratiti. Sledeći nivo, kada su nešto stariji, je da znaju da je smrt konačna ali ne shvataju to lično, često misle da je osoba postala anđeo. Sa oko deset godina shvataju šta je gubitak i da se ta osoba neće vratiti. To su faze razvoja, i faze zaključivanja i razmišljanja. O svemu sa decom možete i trebate razgovarati, ali je potrebno prilagoditi način na koji to radite, da bi mogli da vas razumeju. Govorite istinu i budite iskreni", savetuje ona.