Duško Trifunović danas važi za kultnog pesnika, a njegove pesme i citati se masovno dele po društvenim mrežama. Poznat je i kao autor najčuvenijih hitova jugoslovenske pop i rok muzike. Sve do 33. godine bio je fizički radnik.
Duško Trifunović bio je pesnik, književnik i televizijski autor, ali ga ljudi uglavnom pamte kao autora tekstova za neke od najvećih hitova jugoslovenske rok i pop muzike koje su izvodili Bijelo Dugme, Jadranka Stojaković, Zdravko Čolić, Arsen Dedić… Zanimljivo je da je Trifunović, koji je je rođen 1933. u Bosanskom Brodu, sve do svojih tridesetih godina radio kao majstor i fizički radnik, te da, kako je sam govorio, sa gramatikom nije bio u najboljim odnosima. Voleo je, govorio je, da piše, ali se nije usuđivao, jer je smatrao da je nedovoljno pismen.
"Razmišljao sam o tome da budem pisac, ali me je bilo sramota. Jer, ja sam bio radnik. I moje je bilo da radim, da proizvodim. Mislio sam da ima, sigurno, ljudi zaduženih to da rade. Ja sam tada čitao knjige, ali ono što mi padne šaka. To su bile `slučajne` knjige. Nije bilo biblioteka. Bilo gde da nađem neku knjigu, ja je ukradem i pročitam. Dakle, pisao nisam. Kažem, mislio sam da su za to zaduženi neki drugi ljudi u našoj državi. Verovao sam da naša država funkcioniše upravo na tom principu - što svako radi svoj posao. Ja nisam znao ni pravopis ni gramatiku. Razume se, znao sam da postoje - futur i futur drugi. Međutim, nisam nikada znao kako se pravi futur drugi. To je jako teško i sada za neke pisce. Naročito nisam znao šta znači palatalizacija, šta jotovanje... Ja sam tada mislio da sve to moraš znati - da bi bio pisac", ispričao je Trifunović svojevremeno u jednom intervjuu.
On je ispričao i da se kasnije družio sa studentima kako bi svoje znanje podigao na viši nivo i kako bi premostio svoju neškolovanost, ali su mu oni preporučivali da čita knjige koje, kako reče, uopšte nije razumeo.
"Družio sam se i sa studentima, koji su mislili da znaju koje su knjige važne za mene. Međutim, davali su mi knjige - sa svojih pozicija. Tako se desilo da sam, po nesreći, tada pročitao Frojda, Adlera, Junga i tako još neke teške knjige. Ništa nisam razumeo, priznajem. Ipak, saznao sam neke grozne stvari - da najobičnije, najprostije stvari iz našeg života mogu da budu nauka! Kao što je, recimo, libido, i tako to... Ali, to ja nisam uzimao za ozbiljno. Čitao sam knjige zbog toga da vidim kako je ko pisao, da ja ne bih tako... I to je bila sva moja škola - da izbegnem pisanje kako je već napisano."
Zalutao na televiziju i postao hitmejker
Igrom slučaja, nakon nekoliko književnih nagrada, Trifunović je neočekivano dobio posao na televiziji, koja je tek počela da se ustoličava kao medij koji će promeniti svet.
"Sedim jednoga dana u kafani Park, kad mi kažu: `Zove te direktor Televizije`. `Šta ću ja direktoru Televizije?! On je fin čovek`. Ja tamo dotle nikada nisam išao. `Treba da ideš. Hajde, molim te, dođi`. I ja pođem. I direktor mi kaže: `Slušaj, imam problema sa tobom. Ti sediš u kafani, a ja pravim televiziju. Nas je svega 16 ovde. Hajde, dođi da radiš kod nas!" Kažem mu: `Ja ne znam da radim u televiziji`. Na to će on: `Šta sam ja studirao? Književnost. Jesam li učio za direktora?` Odgovorim mu, jasno: `Nisi!`. `A jesam li dobar direktor?` Prirodno, kažem: `Jesi, Dragane!` I šta ću? Tako on mene ubedi. Dođem tako u Televiziju. Tamo je već bio pokojni Veljo Stojanović, ovog lepog Gorčina otac. Uređivao je emisiju Na ti. Kaže mi on: `Ja bih išao u filmski program. Evo tebi emisija Na ti`. Bio je već razradio tu emisiju. Ubrzo shvatim da su me zaposlili u Televiziji da bi me odvojili od Književne omladine. I sve druge iz Književne omladine tada su zaposlili - nekoga adekvatno, a nekoga neadekvatno. Recimo, jedan je otišao u Poreski ured, drugi u Izdavačko preduzeće Veselin Masleša... Dakle, na razne strane su otišli. Meni je zapala televizija. Nije mi zapala, nego je, očito, neko tako odlučio. Tada je bilo reda u državi. I taj red je mene gurnuo tamo, i to u muzičku emisiju. Ja sam tada smatrao - a ni sada nisam mnogo pametniji - da je pevanje, u stvari, rastezanje reči na slogove i da to nema nikakve svrhe, pošto se može sasvim fino kazati sve ono što pevači pevaju. Da bi zabašurili loš tekst, mislio sam, pevači ga rastežu na slogove, pa tako, umesto da razumemo tekst, moramo da slušamo boju pevačevog glasa", ispričao je Trifunović, koji je kasnije počeo da piše tekstove za muzičare, a mnogi od njih postali su opštepoznati zahvaljujući vanvremenski hitovi.
Čola došao kod mene sa 17 godina
"Imam jednu knjigu pesama koja je izuzetno popularna i koja je od mene napravila poznatog čoveka. Knjiga se zove Tajna veza. Pesme iz te zbirke su vrlo popularne. Uveren sam da nijedan pesnik, naš, nije doživeo da toliko ljudi izgovara njegove stihove - kao što sam ja doživeo. Tih tri stotine pesama - mislim da ih toliko ima - koje sam napisao za muzičare pomoglo je muzičarima koji su rasli zajedno s tim pesmama. Recimo, Goran Bregović je bio sasvim mlad kada je počeo da peva moje pesme. Onda, Neda Ukraden je bila devojčica kada je dolazila da joj napišem neki stih. I Jadranka Stojaković je odrasla s mojim pesmama. Zdravko Čolić, koji je već bio slavan, kobajagi, imao je 17 godina kada je došao po prve moje pesme, da bi na kraju pevao Glavo luda, sve se menja i tako dalje. Govorim o tome u kontekstu literature. U stvari, smatram i da nisam pisao druge pesme, i ove bi bile - literatura."
Trifunovića je rat u bivšoj Jugoslaviji zatekao u Sarajevu, odakle je u jednom trenutku bio prinuđen da ode, bez ičega, u Srbiju, gde je jedno vreme proveo u nemaštini, seleći se iz jedne hotelske sobe u drugu.
Pucaju, ali promašuju!
"Kao čovek koji je odrastao, koji je pisao knjige i bio poznata ličnost, branio sam se od dolazeće nesreće verovanjem da će jezik pomoći da se ljudi dogovore. Otuda, govorio sam stalno: „Mi govorimo istim jezikom. Nama je lakše. Jezik kojim se govori u Bosni jedinstveniji je od jezika u Srbiji, u kome postoji ogromna razlika između, recimo, čoveka iz Čantavira i nekog drugog, na primer čoveka iz Vlasotinaca. To je ogromna razlika. A u Bosni nema tolike razlike. Računao sam, dakle, da će ljudi koji govore istim jezikom - lakše da se sporazumeju. Međutim, izgleda da sam zanemario to da je njima ponuđen višepartijski sistem, koji im, u isto vreme, nudi da budu carevi, i da tu, onda, nema razgovora i sporazuma. Međutim, ovaj štos da oni, iako se bave politikom, moraju da se sporazumeju, to je bila Vavilonska kula od toga istoga jezika kojim su se oni služili. I taj jezik je mene izneverio! Inače, shvatio sam da Sarajeva nema kada sam video da se ruše kuće oko mene. Ja sam 22 dana bio izložen silnoj pucnjavi, i samo sam čekao da neko pokuca na moja vrata. Uspeo sam jedino decu da izvučem na vreme... Ostao sam u Sarajevu. Jedino me telefon održavao. Inače, sa dva telefonska broja su me stalno zivkali. Jedan je pripadao telefonu Zorana Kolundžije iz Novog Sada. On mi je javljao: `Izaći će knjiga za dan-dva. Molim te izlazi, dolazi, dođi, pa da zajedno proslavimo izlazak knjige. Pucaju li?`. `Pa`, kažem, `pucaju, je**š im mater, ali promašuju. Džaba pucaju!`. Onda on kaže: `Odlično, vidim da si zdrav, čim se šališ!` Nije mi zamerio ni što psujem. Drugi telefon je bio telefon Duška Jakovljeva iz Zrenjanina, tamo ima jedna manifestacija koja se zove Pesnička štafeta. I on je meni rekao dva meseca pre toga: `Ti si taj koji treba da dođe, da obiđemo zrenjaninski kraj, da recituješ deci. Štafeta počinje početkom aprila.` Odjednom - rat! Šta ću sada?! Pomislim, onda, kako su Kolundžija i Jakovljev divni ljudi. Da je to što oni tamo rade jako važno i da ne bih smeo, pošto sam im obećao, da ne odem kod njih. U Zrenjaninu će propasti predviđene manifestacije, a propašće i knjiga u Novom Sadu. Kolundžija neće moći održati promociju, a uložio je u nju, u tu moju knjigu, svoje pare. Izdavačko preduzeće Prometej je privatno preduzeće Zorana Kolundžije... Nema smisla da se ja u Sarajevu ačim i sedim. To mi dadne snage da izađem iz Sarajeva. Lastinim autobusom, poslednjim!"
Nije hteo sa decom u inostranstvo
Čuveni pesnik opisao je i kako je umesto da sa svojom suprugom i decom ode u inostranstvo odlučio da se skrasi u Srbiji, tačnije u Novom Sadu, gde je počela druga faza njegovog života i karijere u poznim životnim godinama.
"Prvo sam obavio posao u Zrenjaninu. Tamo sam stanovao u pozorištu. Imao sam tamo lepu garsonjeru. Hranio sam se malo kod Duška Jakovljeva, a malo kod Zdravka Mandića. I jeo sam svaki dan. U stvari, svaki dan sam odlazio na gospodske ručkove. Oni su smatrali da je to meni korisno. Naravno da mi je bilo korisno, ali ja sam već bio zaboravio to da radim… Nisam znao šta da radim. Decu sam uspeo da spasem. Žena ih odvela u inostranstvo. I tako sam, odjednom, ostao sam. Deca su me zvala: `Hajde s nama`. Kažem: `Ne mogu, deco. Ja sam pisac ovoga govornog područja. Moram ostati ovde gde me ljudi koliko-toliko razumeju!` A osećao sam da je došlo vreme kada ne razume ni brat brata. Ipak, računam da će me ovde neki ljudi razumeti. Kada sam došao u Novi Sad, Zoran Kolundžija i njegova Borka uzeli su me `pod svoje`. Oni imaju Koranu i Isidoru, dve male devojčice. Dečica su slatka. I cvrkut te dece mi je bio znak da život i dalje postoji. Spavao sam u njihovom salonu, u dnevnoj sobi. Noću smo filozofirali, pričali o svemu, slušali vesti. Preko dana smo radili u njihovoj knjižari. Oni su već imali izdavačku kuću Prometej, a Borka knjižaru Most i videoteku. U stvari, oni su se bavili time, a ja ništa nisam radio... Tek, računali su me kao člana porodice i ponašali se kao da sam im neophodan. Našli su mi, onda, jednu sobicu, koja nije imala kupatilo. I to je tužno bilo. Tu sam, ipak, morao da budem neko vreme", prisetio se Trifunović.