Bivši zamenik načelnika BIA-e Goran Živaljević opisao je kako su pripadnici kontraobaveštajne službe pratili i hapsili ljude za koje su sumnjalo da su tokom agresije na Srbiju 1999. godine sarađivali sa stranim tajnim službama.
Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA-e, koji je devedesetih godina prošlog veka radio kao kontraobaveštajac u MUP-u Srbije, otkrio je sa kojim su se sve izazovima suočavale naše bezbednosne službe tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. On je objasnio kako su otkrivali famozne NATO lokatore koji su, navodno, postavljani širom zemlje kako bi omogućili lakše dejstvovanje neprijatelja po željenim ciljevima. Živaljević je obelodanio da se tadašnja srpska bezbednosna služba suočila sa velikim izazovom, pokušavajući da najpre pronađe ko su ljudi koji su ove sprave instalirali i po čijem naređenju su to radili.
Potraga za lokatorima
"Tokom agresije snaga NATO pakta na Srbiju proleća 1999. godine, u javnosti je neprestano kružila priča o lokatorima, spravama koje pomažu neprijateljskim bombama da pronađu i pogode metu na zemlji. Domaća sredstva informisanja su uveliko govorila o tome, mobilišući građane na dodatnu pozornost i sumnjičavost u odnosu na bilo kakvu čudnu tehničku spravu koju bi videli u svojoj blizini, ali i na nezaobilazni ljudski faktor koji takve sprave postavlja, pomažući neprijateljskim pilotima ili tomahavcima da efikasnije pogađaju ono što njihovim komandama smeta u Srbiji. Bez obzira na to što sam radio na mestu koje je podrazumevalo bolju upućenost u takve vojne ili špijunske naprave, lokator nikada nisam video, niti se sećam slučaja da je nešto takvo pronađeno, da je neko uhvaćen kako ga postavlja ili da se kasnije nekom zbog toga sudilo za čin veleizdaje. Sećajući se danas tih epizoda i tih 'pouzdanih priča' o lokatorima pronađenim ispod Savskog mosta ili u šumarku iza Instituta bezbednosti, ne mogu se oteti zaključku da je sve to bio deo nekog planiranog scenarija naše vojske koji je valjda imao za cilj da dodatno mobiliše stanovništvo i zbije naše redove", opisao je Živaljević, inače i autor knjiga o tajnama bezebednosnih službi Srbiije - "Služba" i "Služba 2", u kojima je razotkrio mnoge mitove vezane za rad obaveštajnih službi u Srbiji.
"Šta god da je istina, čak i da je sve izmišljeno, mogu da razumem takve postupke i siguran sam da takve stvari postoje u vojnim udžbenicima svih zemalja, kao opravdana sredstva propagandnog rata za takve prilike. Kako god bilo, tadašnji rukovodioci Službe su verovatno imali odgovore na ove moje nikad rešene dileme o postojanju ili nepostojanju lokatora u Beogradu tog proleća, ali smo mi, operativni sastav i niži rukovodioci, znali onoliko koliko i prosečan gledalac RTS-a. Dakle, lokatori se postavljaju, zadatak svih nas u Službi je da ih urgentno otkrijemo, a podrazumeva se da moramo pronaći one zlikovce koji ostavljaju te sprave pored objekata koji su izabrani za sledeću metu 'Milosrdnog anđela'."
Sin oficira JNA sarađivao sa stranim službama
Živaljević opisuje lov na čoveka za kojeg se sumnjalo da postavlja lokatore, pričajući na taj način veoma interesatnu priču o sinu visokog oficira JNA, koji se odrodio od vlastitog oca i okrenuo na drugu stranu.
"Damir je bio tipično dete novobeogradskih blokova. Rođen je u vojnoj bolnici u Puli sredinom sedamdesetih, osnovnu školu je započeo u Zadru, a završio u Skoplju. Otac mu je bio potpukovnik JNA, koji je godinu dana pred odlazak u penziju dobio dugo čekanu prekomandu i dvosoban stan u Beogradu, a majka službenica u Beobanci koja je sinu jedincu dala ime po Šolmanu, lepuškastom i dugokosom krilnom centru splitske Jugoplastike. Neslaganja i prvi sukobi sa ocem počinju kad im je i vreme, u trećem i četvrtom razredu srednje škole. Uobičajene roditeljske zamerke, poput 'pošten svet ne dolazi kući posle ponoći' ili 'majka te je razmazila pa spavaš do podne', s vremenom postaju ozbiljnije usled tavorenja na drugoj godini Mašinskog fakulteta i još 'nekoliko sitnica', kako je to govorila majka, ali ne i otac, kome je sve to postajalo previše gorko i nepremostivo. Svaka komunikacija između njih dvojice prestaje nakon nesrećne prijave zbog posedovanja nekoliko grama marihuane, da bi se taj crni talas roditeljstva nepovratno prelomio zbog Damirovog odlaganja vojske, koje je na kraju potopilo već odavno umornog i ko zna zbog čega sve nezadovoljnog potpukovnika JNA. Kao trešnjica na torti tog nerazumevanja oca i sina pojavilo se i Damirovo opoziciono političko opredeljenje, pa još i povremeno angažovanje i prvi novac zarađen u britanskom Rojtersu, čijem je novinaru bio potreban neko ko zna engleski i razume se u kompjutere i fotografiju", piše Živaljević, a potom nastavlja priču.
"Nekako je otac progutao neuspešne studije i 'sina narkomana', ali izbegavanje odlaska u vojsku i 'izdaja svoje zemlje' bili su već mnogo bolnija i za njega nikad neprihvatljiva istina koja se, kako to obično bude, poklopila sa njegovim prevremenim penzionisanjem i pratećim preispitivanjem: gde sam to pogrešio? Više se ne sećam kako je i od koga u Prvo odeljenje Beogradskog centra stigla informacija da je Damir na vezi sa britanskom obaveštajnom službom i da je upravo on jedan od onih koji postavljaju lokatore u zamračenom Beogradu. Prve provere na terenu su potvrdile da se taj momak stvarno družio sa nekim strancima poslednjih godina, a pronađena je i jedna uplatnica iz inostranstva pristigla na njegovo ime nekoliko meseci pre početka bombardovanja. Nakon toga usledilo je sve ono što mora uslediti: intenzivna potraga za njim, uz primenu svih mera i kapaciteta Službe. Da stvar bude gora po njega i da bes u očima operativaca bude jači i odlučniji, ubrzo se ispostavlja da je on izbacio iz upotrebe sve telefone koje je ranije koristio i da već duže vreme ne boravi na adresama koje su mu do početka rata bile uobičajene. Tek posle nekoliko dana intenzivne potrage pristiže prvi trag sa prisluškivanog telefona njegove majke, kada joj se sa govornice kod hotela Balkan javlja mlađi muški glas koji u očigledno šifrovanom razgovoru (!?) dogovara susret, ali uz upadljivo izbegavanje da se oslove imenom ili da jasno pomenu mesto i vreme tog sastanka", opisuje Živaljević tok ove istrage, dok na Srbiju padaju bombe."
Hapšenje u parku nakon predaje torbe
"Moramo da pratimo majku da bismo došli do njega - bio je jedini logičan operativni zaključak. To je odlučeno posebno posle veštačenja i upoređivanja snimljenog glasa sa govornice i jednog ranijeg snimka gde Damir na Kosovu prevodi neki nebitan razgovor za potrebe britanskog novinara. Tajno praćenje službenice Beobanke ubrzo donosi rezultat. Majka se već sutradan nalazi sa Damirom u parkiću na nizbrdici od hotela Moskva prema Zelenom vencu. Nekoliko minuta sede na klupi i tiho razgovaraju, ona ga mazi po licu i drži za ruku, potom ga ljubi i predaje mu torbu sa nešto garderobe i još uvek toplom pitom od jabuka. Zbog kratkog vremena koje provode zajedno, naši tehničari ne uspevaju da snime njihov razgovor, ali nam to i nije previše bitno jer smo ulovili onoga koga smo tražili. Nakon rastanka, ona odlazi prema autobuskoj stanici na Zelenom vencu, a on, sa pratnjom Službe na leđima i pitom u ruci, malo uzbrdo do vrha parka, pa potom niz Balkansku ulicu. 'Dižemo ga odmah', govorim u motorolu ekipi za hapšenje, čim sam se uverio da su zamakli iza zgrada prema starom bioskopu 20. oktobar i da uplašena majka neće videti privođenje svoga sina", prisetio se Živaljević.