Bitka na Košarama započeta između 8. i 9.aprila 1999. godine okončana je u junu iste godine. Iako su pripadnici OVK bili ojačani NATO snagama, srpski vojnici nisu se predavali. Postoji i jedna priča sa ratišta, kako je oficir Vojske Jugoslavije nasamario Albance i NATO.
U noći između 8. i 9. aprila 1999. godine, započela je krvava bitka na Košarama, koja se smatra jednom od najvećih u novijoj srpskoj istoriji. U 3 sata počela je masovna artiljerijska vatra sa albanske strane u pravcu karaule Košare. Ona je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama KFOR-a povukla sa Košara.
Vojska Jugoslavije bila je brojčano oslabljena, na vrhuncu borbi imala je oko 1.200 vojnika, a OVK, sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama pet do šest hiljada. Snage OVK su ratovale u smenama, pa iako su imali veliku pomoć NATO oficira, OVK je do tada napadala vojsku i policiju iz zaseda. Nisu imali ozbiljniju vojnu obuku za frontalno ratovanje. U napade se uključila i albanska vojska, prvo artiljerijom, a zatim i sa desetak tenkova, ali to nije bitnije uticalo na moral vojnika. iako slabija, Vojska Jugoslavije se nije predavala - išli su u napade po kiši, mrazu, magli i snegu dubine jedan metar i branila svaki položaj do poslednjeg trenutka.
Tokom krvavih borbi na Košarama bilo je i mnogih neverovatnih scena, u koje je teško poverovati. Dešavalo se da ljudi sa obe linije fronta zbog guste magle zalutaju u neprijateljske rovove i vrate su u sopstvene, a da ih niko ne primeti.
Tokom bitke na Košarama, bilo je prisutno i stalno prisluškivanje, pa se jedan rezervni oficir VJ prisetio američkih Navaho Indijanaca iz Drugog svetskog rata, i angažovao dvojicu Roma, pripadnika VJ, koji su na svom jeziku radio vezom navodili jugoslovensku artiljeriju i minobacače. Do kraja rata NATO i OVK nisu uspeli da shvate o čemu se radi, jer nisu razumeli romski jezik. Česte su bile i zasede u kojima je stradalo nekoliko pripanika VJ, a gotovo svakodnevna pojava pokušaja prenošenja manje ili veće količine oružja i municije iz Albanije na Kosovo i Metohiju. Glavninu graničnih jedinica činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji su služili vojsku od marta 1998. godine i imali su uglavnom po 19 ili 20 godina.
Zastavnik prve klase Saša Radojević, koji je tada bio zamenik komandira karaule Košare, za RTS je govorio kako sa ove distance gleda na tu bitku koja je trajala do 14. juna.
"Mi i njihove porodice ih danas žalimo, čitava Srbija ih slavi kao heroje, oni jesu heroji u odbrani zemlje", napomenuo je on.
On je dodao da je granica prema Albaniji bila nestabilna, bilo je svakodnevnih incidenata i graničari su svoje zadatke izvršavali u borbenim i ratnim uslovima.
"Imali ste Albaniju koja ima pretenzije prema vašoj teritoriji, da zauzme vaš deo teritorije, imate iza vas selo u kome žive Albanci koji su neprijateljski nastrojeni prema našoj vojsci - tako da su graničari na neki način bili spremni, očekivali su, a o motivaciji za odbranu zemlje ne treba govoriti, kako vojnika, tako starešina i kasnije dobrovoljaca koji su se u tu bitku uključili", rekao je Radojević.
Prema njegovim rečima, graničari su možda jedini vojnici u Vojsci Jugoslavije koji su imali naoružanje sa bojevom municijom i sami donosili odluku kada će je upotrebiti, kada budu ugroženi njihovi životi. Od bitke na Košarama prošle su 23 godine. a Radojević kaže da tada nisu bili svesni da smo položili jedan ispit koje generacije u 100 godina polažu.
"Radili smo svoj posao, svakoga dana nudeći svoju glavu za odbranu otadžbine, svakog minuta. Bilo je teško 67 dana psihički izdržati, bez NATO avijacije, bez borbi, samo da sedite 67 dana u rovu, da ne spavate, da nemate hranu", kaže on.
Koji je trenutak na Košarama bio najteži
"Svi napadi u istoriji su počinjali na blage ili radosne praznike - nisu baš slučajno izabrali veliki petak, prva dva dana kada su graničari primili taj prvi i najteži udar bio je nateži i treći dan bio je krvavi Uskrs kada smo izgubili 10 pripadnika Vojske Jugoslavije, od toga sedam pripadnika graničnih jedinica", rekao je Radojević.
Kaže da je to bilo teško shvatiti, moral je bio dosta poljuljan.
"Zahvaljujući tada potpukovniku Dimčevski Dragutinu koji je bio sve vreme sa nama, koji je uspeo svojim prisustvom, odličnom organizacijom i smirenošću da povrati taj moral. Odlučivalo se se da li će odbrana uspeti ili neće. Naš komandni kadar iz komande Prištinskog korupsa i general Lazarević i Pavković nisu tako lako mogli da uvedu sveže snage jer je bila vazdušna opasnost - trebalo je dovesti jedinice iz dubine, boristi se pripadnicima terorističke oslobodilačke vojske Kosova, bila je presečena komunikacija puta", ispričao je on.
Bilo je neverovatnih trenutaka, kada je pogođen položaj kod graničnog kamena C-4, tri dana je sve gorelo.
"NATO bombardovanje je bilo nešto nastrašnije što smo do tada mogli da doživimo i sreća je naša bila što su položaji naši od položaja terorističke vojske Kosova bili na 80 do 100 metara, pa ukoliko bi pogodili nas pogodili bi i njih. Nismo trpeli direktne udare NATO avijacije, ali sam lično osetio kad padne avio-bomba na 800 metara od vas, sve leti u vazduh, za par sekundi ste u vazduhu", ispričao je Radojević.
Najveći strah vojnici su imali od nedostatka municije, a zbog adrenalina, nisu imali potrebu za hranom, a umesto vode, uzimali su sneg.
Kada su srpske vojnike pozivali na predaju, nijedan se nije predao i srpski vojnici su rađe išli u smrt nego u predaju ili povlačenje, kaže Radojević.
Kultura sećanja na heroje sa Košara
"Poslednjih desetak godina smo dobili poštovanje, nismo ni bili svesni šta smo u tom trenutku odradili - dobili smo poštovanje od medija, građana, od navišeg vojnog i državnog rukovodstva", napomenuo je Radojevići dodao:
"Gotovo u svim gradovima, bulevari, ulice nose imena tih poginulih heroja. Važna je kultura sećanja jer čovek dva puta umire - jednom kada pogine a drugi put kada ga svi zaborave. Druga je godina kako je bitka za Košare ušla u udžbenike istorije za 8. razred, to nam je drago da sačuvamo heroje odbrane od zaborava", zaključio je Radojević