Pravoslavna crkva sutra slavi Vidovdan, koji važi i kao dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka, vidovčica…
Koren Vidovdana, kao i svetog Vida i ostalih svetaca je, naravno, paganski. Vid je u prehrišćansko doba smatran vrhovnim božanstvom, "Bogom nad bogovima", a svi drugi bogovi tek polubogovima.
Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se kasnije nastali Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji "otvara oči".
Na Vidovdan je bilo, a ponegde ih još ima, i dosta gatanja devojačkih radi brze i srećne udaje.
Tako je bio običaj da devojke, ubravši vidove trave, naliju vode u lonac koji su kupile bez pogađanja, uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju prebace preko lonca i pred spavanje prozbore:
"Sveti Vide i vidova travo otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti, ako je gladan – evo mu soli i hleba neka se najede, ako je žedan – evo mu vode neka se napije, ako ne može preko vode preći – evo mu ćuprije (tkanice) neka pređe!“
U nekim krajevima devojke su (valjda i momci) tražile neku vidu travu i stavljale je pred spavanje pod glavu da im se đuvegija "prikaže“ - "Kog momka koja uoči Vidovadana usni, za njega će i poći“.
Veza Vidovdana s vidom manifestovala se i u narodnoj medicini. Uoči praznika ili na praznik izjutra, brali su travu zvanu vidovčica, stavljali je u vodu i njome se umivali. Činili su to zato da preko godine ne bi bolovali od očiju. Ponegde su vidovčicu čuvali i koristili onda kada bi im oči obolele.
U nekim krajevima vidovčica, trava sićušnog prelepog svetlocrvenog cveta, brana je zorom, pre sunca, a u drugim krajevima – s večeri.
Obično to rade devojke – udavače i potapaju je u vodu, pa se ujutru svi umivaju radi očnog vida – da ih preko godine ne bi bolele oči.
U mnogim krajevima se, ipak, pre svanuća, ruke prodenu kroz travu radi zahvatanja vide rose i umivanja očiju.