Pravoslavni vjernici slave danas Svetih četrdeset mučenika - praznik u narodu poznat kao Mladenci. Evo koji običaji su vezani za ovaj dan, kao i šta znače vijenci koji se u crkvi stavljaju na glave mladenaca...
Praznik Mladenci u hrišćanskoj crkvi posvećen je uspomeni na stradanje mladih vojnika koji su položili život za vjeru Isusa Hrista 320 godine. Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obilježen crnim slovom.
Crkveni praznik je, kao i mnogi drugi, nakalemljen na paganski, jer još su se drevni Kelti, Rimljani i Egipćani od 1. do 21. marta molili su se trostrukim božanstvima ne bi li dobili ljubav ili moć.
Naš narod je taj dan uzeo kao praznik na koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste, a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na početku njihovog života u bračnoj zajednici.
Ovakav način praznovanja Mladenaca je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo.
Mladenci su se u davna vremena slavili na dan prolećne ravnodnevnice koja može biti 19, 20. ili 21. derikože (marta). Kako to nije zgodno za crkveni kalendar, datum je fiksiran na 22. mart.
Sve slovenske rodnoverne zajednice obeležavaju prolećnu ravnodnevncu. To je jedan od četiri najbitnija rodnoverna praznika. Naš praznik Mladenci sličan je istočnoslovenskom prazniku Maslenica
Na praznik ravnodnevnice ukazuje i narodni običaj paljenja vatre uveče na Mladence, jer paljenjem vatre pomažemo Suncu da ojača i pobedi tamu i pomažemo danu da postane duži od noći. I drugi običaj ukazuje na smrt zime" - paljenje lutke od slame simboliše smrt Morane (zime) i rođenje Vesne (boginje proleća). Pepeo od spaljene lutke u nekim krajevima se zakopovao u zemlju – oranicu ili pod snijeg (ukoliko se nije otopio). Smatralo se da će obezbijediti bolje prinose, odnosno, veću plodnost.
Za Mladence su vezani i običaji teranja zmija, negde čak Mladence nazivaju "zmijskim danima". Zmija je, opet, u vezi sa kultom predaka jer "u zmiji je inkarnirana duša umrlih predaka. Zmija odgovara htoničnom - starijem i praslovenskom mitološkom supstratu...“ (Sreten Petrović/Sistem srpske mitologije).
MLADENČIĆI
Sa mrtvima, tj, precima su vezani i mladenčići. Običaj je da žene ujutro na Mladence mijese kolače od presnog pšeničnog testa. Mladenčići se mijese u obliku pravougaonika, a još češće u obliku elipse. Svaki se kolač šara cevkom, kojom se tka. Te se šare sastoje u tome, što se ozgo, na kolaču, cijevka utiskuje te napravi nekoliko kružića. Pravljenje ovih kružića ima dvojako značenje. Prvo, time žele da označe mrtvima, da su došli Mladenci, a drugo, da bi se patili jaganjci i da bi im bile prave noge kao cevka.
"...Ove mladenčiće neće niko okusiti u kući, dok se prvo od njih po susedstvu ne podijeli za dušu umrlih. Pošto se podeli, onda se jedu kako oni što su tu, u kući, mešeni, tako i oni, koji su u razmjenu dobiveni.“(Savatije M.Grbić/Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog)
Mladenčići mogu biti i okrugli, a negde se premazuju medom. Crkva nije mogla da iskoreni stari narodni običaj pa mu je dala drugi smisao: pravi se 40 kolača zbog 40 hrišćanskih mučenika čiji se praznik poklapa sa Mladencima, plus jedan "za prinovu koju će mlada donijeti u kuću".
Simbolizuju dug, srećan i sladak život.
Svetih Četrdeset Mučenika Sevastijskih, kako objašnjava SPC, bili su vojnici rimskog cara Likinija. Kad su nastali ponovni progoni hrišćana, četrdeset njih nije htelo da se odrekne Hrista.
Bilo im je zaprećeno da će biti lišeni vojničke časti, na šta je jedan od njih, po predanju - Kandid, rekao: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i časnije od Hrista Boga našega".
Tada je vojvoda Agrikola naredio da ih kamenuju, ali su se kamenice vraćale i pogađale one koji su ih bacali. Jedan kamen je pogodio Agrikola i razbio mu zube.
Posle toga, vojvoda se potpuno izbezumio od besa i mržnje i naredio da vojnike svuku, povežu konopcima i bace u jezero koje se ledilo od ljutog mraza. Unaokolo su bili stražari, a da bi im muke bile veće, na obali je postavio toplo kupatilo, osvetljeno ogromnim bakljama i okruženo vatrama, gdje se pušila topla voda.
Samo jedan od četrdesetorice vojnika je izgubio vjeru i pošao prema toplom kupatilu, ali nije daleko stigao, jer je na pragu kupatila umro.
Noću je sa neba pala neobična svetlost, koja je zagrijala vodu u jezeru, oko vojnika, a sa svetlošću se na njihove glave spustiše i 39 vijenaca.
Jedan od stražara sa obale, koji je gledao to čudo, skinuo je odeću, objavivši svima da je hrišćanin i stupio u jezero.
Tada se na njegovu glavu spustio četrdeseti venac. Sutradan, ceo grad je hrlio na obale jezera, jer niko nije mogao da poveruje da su vojnici preživeli noć u jezerskoj vodi, na kojoj je bila debela kora leda, sem oko tela mučenika.
Tada su knez Lasija i vojvoda Agrikola rešili da ih pogube i spale njihova tela, a nesagorele ostatke pobacaju u jezero.
Tri dana posle pogubljenja, javili su se Mučenici episkopu Petru i pozvali ga da pokupi njihove kosti iz jezera. Episkop je, krišom od vlasti i stražara, u gluvo doba noći otišao sa sveštenicima na jezero.
Tamo je svo jezero svetlelo, kao da su jata zvezde sa neba sišle na vodu. To je zvezdanim sjajem svetlila svaka kost mučenička. Pokupili su ih hrišćanski sahranili. Oni su postradali i večnom se slavom ovenčali, a imena njihovih mučitelja su ostala zabilježena po zlu za vjek i vjekova.