Dejan Savićević: Najljepši ples Genija

Autor:

Ovog 15. septembra legendarni fudbaler Crvene zvezde i Jugoslavije ovog slavi 53. rođendan. Zato se prisjećamo utakmice koja je obilježila njegovu karijeru i pokazala čitavoj Evropi o kakvom se geniju zapravo radi.

Dejan Savićević: Najljepši ples Genija Foto: MN Press/arhiva

Dejan Savićević je u svojoj karijeri imao mnogo maestralnih poteza. Samo kada bismo pričali o slavnim danima u dresu Crvene zvezde, razgovor bi trajao u nedogled. Neko će se našaliti pa među sve te nezaboravne trenutke pridodati i onaj intervju pred meč Hrvatske i Jugoslavije u Zagrebu, ali njegov trenutak, onaj trenutak koji ostaje za sva vremena, dogodio se u njegovom narednom klubu, Milanu.

Taj trenutak, kojem ima već 25 godina, ostao je upamćen širom Evrope kao njegov najbolji. Takvi potezi i golovi definišu karijere, postaju sinonim za određenog igrača, baš kao taj Dejov iz Atine. Kao da obični ljudi nisu u stanju da prihvate toliko genijalnosti na gomili, pa se odlučuju da svoja sjećanja sabiju u jedan, najsvetliji trenutak od svih.

Za neke bi to možda bila kletva, ali za Dejana Savićevića ne. I zbog toga je riječ „genijalnost“ ključna. On ih je imao mnogo tokom svoje blistave karijere, no samo jedna će ostati upamćena na način koji istinski zaslužuje, da je ne prepričavaju samo ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, već širom svijeta.

Taj ljevonogi fudbaler će se navići na mnoge udarce grubih defanzivaca, pa mu neće smetati što fudbalski svijet neće prepričavati njegov gol protiv Bajerna na krcatom Olimpijskom stadionu u Minhenu u proleće 1991. godine, niti će mu biti naročito krivo što se njegovih bravura protiv Mančester Junajteda u Superkupu Evrope iste godine danas sa setom uglavnom sjećaju samo ljubitelji fudbala iz nekadašnje zemlje.

Savićević će u svjetskim okvirima zauvek ostati upamćen po 18. maju 1994. godine i meču odigranom na Olimpijskom stadionu u Atini. To veče biće njegova diploma za ulazak u fudbalsku besmrtnost. Sve te „štikle“ odigrane po Balkanskom i Apeninskom poluostrvu u prethodnih jedanaest godina i svi živopisni driblinzi koje je Evropa imala prilike da vidi ostaće u drugom planu.

dejan savicevic savićević.jpg Foto: MN Press


Možda bi neko rekao da to nije pravedno, ali ta majska noć bila je toliko uzvišena da je Atina, grad protkan istorijom, prisustvovao nečemu čemu nikada nije.

Bila je to utakmica protiv Barselone. Šampionski tim iz 1992. je i dalje na klupi imao Johana Krojfa, tvorca „drim tima“ koji je terorisao španske i evropske klubove, ali i čovjeka koji je zaokrenuo istoriju katalonskog kluba u drugom pravcu. Kao veliki favoriti pred finale, u Barseloni su očekivali da će lako savladati Milan Fabija Kapela. Toliko su bili uvereni u to da je i sam Krojf prije utakmice pozirao fotoreporterima sa peharom Lige šampiona u rukama.

Nasuprot Andoniju Zubizareti, Pepu Gvardioli, Ronaldu Kumanu, Romariju i Hristu Stoičkovu, u rezervnim belim dresovima Milana igrali su Paolo Maldini, Kristijan Panući, Roberto Donadoni, Zvonimir Boban, Daniele Masaro i Dejo. Poslednja dvojica odigraće meč iz snova, ali će partija Crnogorca pomutiti um navijača Milana i naterati ih da trljaju oči u nevjerici.

Od prelaska Savićevića iz Crvene zvezde među Rosonere, bilo je mnogo problema koji su kočili reprezentativca Jugoslavije. U Italiji su bila dozvoljena tek tri stranca u timu, a Milan ih je imao šest, svaki bolji od onog prethodnog. Savićević je morao da čeka šansu pored igrača poput Marka Van Bastena, Žana Pjera Papena i drugih.

Dejove prve dvije sezone u Milanu bile su turbulentne, koktel briljantnosti i odsutnosti. Mediji su ga čas voljeli, čas mrzjeli, jer koliko je neretko umio da zagospodari terenom, toliko je umio i da bude neinspirisan. „Pun stadion, krcate tribine… To me je opijalo. I obrnuto: čim vidim da je publika ravnodušna, da sa tribina ne dobijam odgovor, i sam bih se povlačio. Takve situacije su me naprosto odbijale“, rekao je Savićević u intervjuu za srpski nedjeljnik Vreme mnogo godina kasnije.

Ako je već bilo tako, onda i ne treba da čudi njegova rapsodija u Atini. Pred 70.000 gledalaca, atmosfera je bila naelektrisana. Milanovi navijači su u velikom broju došli u prijestonicu Grčke, u nadi da će po peti put postati šampioni Evrope.

Već na samom početku meča, Savićević je nagovestio da će to biti njegovo veče. Primio je loptu na ivici šesnaesterca okrenut leđima golu, Kuman i Aitor Begiristain su ga napali, a on je petom vratio loptu nazad i promenom pravca kretanja ostavio dvojicu igrača u plavo-crvenim dresovima u prašini, pre nego što ga je Kuman zaustavio prekršajem.

Dejan Savićević Foto: MN Press


Bilo ga je svuda. Lijevo i desno, a povremeno bi trkom kroz sredinu otvarao prostor Masaru. To veče trčao je kao nikada prije, bio je podjednako neumoran koliko i neuhvatljiv. Čak je i Kapelo nakon meča rekao da nikada nije video ovako kompletnu partiju Savićevića. Kompletnu, jer u nekim prethodnim mečevima bivši igrač Crvene zvezde i nije naročito želio da trči.

Poslije nekoliko solidnih napada Katalonaca, Boban je osvojio loptu na oko 30 metara od gola Zubizarete i odmah je prosledio Savićeviću. Mekan prijem lopte Crnogorca kao da je prizvao Migela Anhela Nadala da ga napadne, a već drugim dodirom, laganim podizanjem lopte sa zemlje, španski štoper je prevaren i oboren na koljena.

Savićević je vidio prazan prostor i stuštio se ka golu Zubizarete toliko duboko u njegov šesnaesterac da je za ovog već bilo prekasno da izleti sa gol linije, a Gvardiola nije ni mogao da ga sruši. Dejo čini ono što je često radio – uspeo je da iznenadi protivnika u najneverovatnijem trenutku i umjesto da šutira sa pet metara, uslijedio je centaršut slabijom desnom nogom na drugu stativu odakle Masaro smešta loptu u mrežu za vođstvo Rosonera.

Italijanski komentator bio je u delirijumu. Uzvikivao je skoro već promuklim glasom da Milan vodi i da je strijelac bio Masaro, a nakon nekoliko sekundi presabiranja emocija počeli su hvalospjevi na račun Savićevića. „Il Genio, il Genio Savićević“, uzvikivao je, nakon čega će taj nadimak zasluženo ostati uz majstora iz Podgorice – genije.

Još jedan prikaz Dejove svemoći te večeri dogodio se desetak minuta kasnije. Desaji je na sredini bio sa loptom, a Savićević mu je prišao iz dubine i otvorio se za dodavanje. U trenutku njegovog prijema lopte, Gvardiola je već pokušao klizećim startom da je oduzme, ali nijednog momenta nije bio ni blizu.

Savićević se okrenuo, skoro pa čekajući Barsinog veznjaka da se pridigne, ne bi li tek onda krenuo u pravcu gola Barselone. Bio je to „grande slalom“ Savićevića, kako je to opisao italijanski komentator, projurivši između Gvardiole, Serđija Barhuana i Stoičkova, prije nego što ga je grubim faulom zaustavio Nadal.

„Živio sam za dribling. Dribling je muški princip, moć. U njemu je strast i radost igre“
, reći će Savićević 18 godina kasnije. Dejo je završio na travi posle udarca Nadala, ali je već bio svjestan da je izludio protivničke igrače.

Duboko u nadoknadi vremena prvog poluvremena, uslijedila je prelijepa akcija skoro čitavog tima Milana. Posle više od deset dodavanja, uključujući i jednu petu Savićevića, završena je povratnom loptom Donadonija za usamljenog Masara koji odličnim udarcem duplira prednost italijanskog tima.

Vođstvom Milana od 2:0 otišlo se na odmor, ali ni taj rezultat nije dugo trajao. Za to se pobrinuo Savićević već u drugom minutu nastavka. Taj 47. minut opisaće svu njegovu genijalnost jasnije nego ijedan drugi potez koji je napravio prije ili posle u svojoj karijeri. Ako iz nekog čudnog razloga do sada nije bila, čitava Evropa od tog momenta upoznala se sa nevjerovatnim talentom i vještinom Dejana Savićevića. Širom bivše Jugoslavije postaće besmrtan od tog trenutka kada se lopta zakoprcala u mreži gola Barselone.

Poslije jedne duge lopte Demetrija Albertinija, Nadal je imao jednostavan zadatak da je izbije natrag ka sredini terena odakle je i stigla. Međutim, španski defanzivac je oklijevao ispred Savićevića koji koristi trenutak. Nadal pokušava da izbije loptu, ali kasno – Savićević ga blokira, lopta odlazi u vis na sam ćošak kaznenog prostora Barselone, a Dejo pušta loptu da odskoči i potom čeka idealan trenutak da lopta padne.

Iako nije bilo nijednog protivničkog igrača ispred njega i pred njim je bio prazan put ka golmanu Barse, Savićević oslobađa svoju neverovatnu levicu i unutrašnjim delom stopala upućuje lob udarac kakav se rijetko viđa. Zubizareta čini sve da se vrati nekoliko koraka unazad, ali udarac je toliko savršeno izvagan da lopta završava u maloj mreži daljeg ugla gola, a sam golman Barselone završava u svom golu, na leđima, ponižen.

Dejo trči ka tribini na kojoj su šokirani navijači Milana – njihov tim vodio je 3:0 protiv favorizovane Barselone, a sva tri pogotka bila su maestralna, svaki ljepši od prethodnog. Od tog trenutka, Savićević postaje oličenje genijalnosti.

No, pečat na ludo veče u Atini stavio je Desaji i prije nego što je otkucao pun sat od početka meča semafor je pokazivao 4:0. Barselona je bila ponižena kao retko kad, a Milan je postao vladar Starog kontinenta po treći put u poslednjih šest godina.

Bilo je to veče koje je isplatilo sve nervozne trenutke u prethodne dve godine, sve svađe sa Kapelom i mirenja organizovana od strane Berluskonija. To veče kao da je jednim potezom obrisalo sve mučne trenutke Savićevićevog sjedenja na klupi, kada je gorio od želje da igra i svojim potezima uveseljava navijače Rosonera.

Njegov tadašnji saigrač Zvonimir Boban sažeo je sav raskoš Dejovog talenta na vrlo slikovit način, onako kako to vjerovatno nijedan novinar do sada nije uspeo.

„Kad bi trebalo da odigra povratnu loptu to bi bila muka Isusova, ali štopati je petom sa slabijom desnom nogom, s igračem na leđima i u primanju ga ostaviti na mjestu – bilo mu je lakše. Njemu prirodnije.“

Sve vijesti