Moja starost neće pitati za mladost...

Godišnji odmor traje kraće nego vikend. Leto traje kraće nego godišnji odmor. Vreme brutalno brzo prolazi. Trgnem se kada vidim da mi deca postaju ljudi. Tu je proletelo nekih petnaestak godina. Život je počeo da trguje sa mnom. Za mladost sam dobila mudrost, svežinu sam menjala za ravnodušnost prema stvarima koje su me ranije izbacivale iz cipela. Dobila sam na poklon slobodno vreme samo za sebe, a o tome sam kao mlada mama maštala i zamišljala kako li je. Sada se pitam kako li će izgledati kompenzacija za sasvim samostalnu, radno sposobnu decu, od koje ću napraviti čestite ljude. To je još nekih deset do petnaest godina.

Vidim sebe istu ovakvu, malo pokidanu od brige ko će od dece gde i kako u životu. Na tim mestima gde je pokidano, on je stavljao svoj melem od ljubavi i podrške da me što manje boli. To je onaj period u životu kada ću se iseliti iz stana, jer sam deci potrebna samo ponekad, na nekom ručku vikendom kada se svi skupimo. Vidim otvoren laptop i uključen skajp, i sebe kako čekam da mi se neko od njih javi iz belog sveta.

Gledam prvo unuče preko ekrana. Plačem što sam postala baba, a nisam tamo negde da mu otpevam uspavanku i pričuvam kad zatreba. Zamišljam svoj dan nakrcan izmišljenim obavezama da ne bih upala u neku staračku depresiju zbog zaludnosti. Idem na jogu, tango i učim španski. Nakon toga sadim i presađujem svoje sukulente. Vrata frižidera prkrivena magnetima sa putovanja. Mojih i tuđih.

Razmišljam o nekom mini liftingu lica. Telo mi se promenilo. Ciklus odavno prestao. Kosa postala neobojivo seda. Vezujem je u pristojnu punđu. Nosim diskretan lak za nokte na nogama i rukama umesto tirkizno plavog. Obuvam udobne ortopedske sandale. Spavam popodne posle ručka. Vidim se sa prijateljicama u našoj kafani. Laprdamo , jedemo i pijemo kao uvek. To se neće promeniti, nadam se.

Hodam polako, pazim gde stajem da ne izvrnem nogu, da ne polomim ruku, kuk, rame…Odlazim češće kod lekara. Zaboravljam šta sam htela da kažem. Čitam neke drugačije knjige, pratim neke drugačije serije, idem na neke skromne događaje, bez mnogo akohola i buke. Poželim da obučem nešto kratko i dekoltirano, a više mi ne stoji. Gledam setno slike na kojima sam bila tako obučena. Gledam slike sa maskenbala u KST-u. Divne uspomene.

Previše telefonskih poziva deci. Iz navike. Da ih čujem. Pričaju sa mnom kratko, žure negde, imaju svoje porodice i obaveze. Imam strah od samoće, od bolesti, od toga da ću ga nadživeti i suočavati se sa teškim krvarenjem duše koje moram da preživim. Moram da opovrgnem teoriju da parovi nakon dugo godina jedan drugome dosade i uzimaju se zdravo za gotovo. To će biti moj najteži projekat u životu, onaj za koji vredi živeti, isto koliko posvećivanje detetu koje si doneo na svet, dok ti ne kaže mama, ja se ženim (udajem).

Zamišljam naše spore šetnje, jer brže ne možemo i kako nakon šetnje jedemo kolače u poslastičarnici. Dugo ćutimo. Držim moju ruku na njegovoj. Ta ruka je kao potvrda da ne moramo ni o čemu da razgovaramo. Da je sve ok i da sam tu za tebe do poslednjeg otkucaja srca.

Poželim da se prejedem baklave i rezanaca sa makom. Kažem sebi šta ima više da paziš, kao da je to najvažnije. Najedi se lepo k'o čovek jednom, nek ti pripadne muka od šećera. Smaram decu kako sad imaju sve, a mi nismo imali ništa osim ponike i lastiša. Smaram kako je u ovoj zemlji bio rat, kako su nas bombardovali, pa malo zamastim priču da bude što dramatičnija, da bi me što duže slušali. Tako je i meni pričala moja baba o drugom svetskom ratu.

Svima uvaljujem tegle sa džemovima i ostalom zimnicom, a niko neće više da jede džem, pa onda opet smaram kako smo mi kao mali jeli za doručak džema i 'leba, a vi sad svi besni i obesni. Dramim što niko neće ništa da umesi, već svi kupuju gotovo, smrznuto jer im je tako brže. Kao da nikada nisam to i sama radila.

Samo neka me posluži pamet, da mi ne dođe onaj Nemac Alchajmer u goste, jer bi mi bilo žao da zaboravim miris jutarnje kafe, moču od šopske salate, ćevape, miris moje dece i njegove zelene oči. Samo to da ne zaboravim, za ostalo me baš briga. Moja starost neće pitati za onu čuvenu mladost - ludost. Imaću mudrost i smaraću unuke kako ja sve bolje znam, a oni će da klimaju glavom iz kurtoazije, čekajući da im dam neki dinar za sladoled.

-----------------------------------------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ